Pokret

покрЕТ 411

удари пити; те данас те сутра, тек у кући сем светога Василија у једном празном куту, не оста ништа. А светитељ је остао само за то, што светитеља не можеш запити ни у којем хану. — Јок, веле, не купујемо из кућна ћошка старе светиње. Не носи срећу! Љут Вуле мало што не махну једног дана с оним старим дрветом низ крчевине, јер шта ли ће му де сада икона

Пред пет шест година, некако баш у ова доба, одби се Вуле из села и не би га готово цео месец дана. Оста кућа виш' села за њим гледајући. А сва је некако и налик на њега, те таман канда и она шкљоца вилицама.

Кад прође двадесетак дана, а селу на помол избише нека кола. На њима вала и сандуции ормари и столице и једна „сингер-машина“. По коњима удара сам Вуле, а до њега седи црно женско. Гологлаво. Густе и масне плетенице савила око главе, ко не носе Стрмодолке. Наква је оштра и немила, а зуби јој големи — учувај Боже! — те она око њих све купи гараве усне али их не може сакрити. Шачице су у ње чврсте, види се радине, и енергичне, а очима јој од времена до времена Секне нешто кривогледо и непријатељско.

За колима потркује нешто бедно, посртљиво — и реко би: иксан је, и јопе неби реко — те гони нека говеда. Све мрко, само је једна крава бела белцата и на њеним лепим широким леђима црна квргава рука његова полегла неизрециво благо и бедно. Лазар. Лазарева црна рука и Лазарева крава Бијелка. Дигоше их обоје пут бела света, Липо одонуд, из Ерцеговине,,..

И тутње они тако долом Стрмодолом, те нит Бога коме називају, нит у стране гледају, но узеше грабити право кући у крчевингма, која их дочека стиснутих зуби, а Вуле толико лупну чизмом 0 врата што се нису одмах дала отворити — да се то чу у селу. М тако је кроз та врата куле у кр: чевинама, ушла друга Вулова жена Симана. Ушла је без милоште и без вреле руке око паса.

Њезине су црне тврде шачице и тупасти, нечим унакажени прсти, брзо развезали тврде узлове и распртиле сандуке. Уза светог Василија прикова она чавао за св. Ђорђа, своју херцеговачку славу. Подастре пода њ баршунаст „завес“ са жутим крстом у средини. Тога је завеса врло мало допрло и под св. Василија Покити око Светитеља кружке зимице извађене из сандука, удеси везиво, намести кандило, а Вуле се насред собе раскречио и само (410 шкљоца вилицама — само што шкљоца.. Опасно му се дрвени широко лице. Светле му се беле очи злим светлицама потмула смеха, светле му се, добро бити неће. Једва се једном крену те оде. Низ крчевине, низ село, и опет га неби неко: лико недеља у Стрмодолу. Е

Ал' му се кућа у крчевинама сва накоструши од журбе и пословања у Њој и око ње, Види се #43 села како непрестано излази и улази хитра црна жена, свладавајући сав посао сама, те нит се коме јави, нит у кога помоћ заиска. Кад то село иде, с презиром подвуче опет све главе под своје стрехе и само што отпљуну.

Него како стрми Вулов шљивик силажаше до Њиних башта, примакоше се да изближе виде што се је дало видети. А то је било ен: оно нешто што не знаш: крштено ли је, некрштено ли је, те туда за говедом посрће, ЈА кад ли му се примакоше! А

оно нешто црно ко да и није лице. А јест лице и смех неки на том лицу, ама не можеш од неке смутљиве туге дуже у њ гледати. Мили Боже, јесу лг оно брци је ли брада, све чупаво, све зарасло једно у друго, а са дебелих усана отегла му се бела слузава нит све до земље. На глави му дроњава капа аустријског хусара, а уз тело, притегнута грубим конопом, дуга женска херцеговачка ћурдија без рукава. Предугачке руке изврнутих дланова отомбољиле се скоро до земље. Патају га: окле је, ко је, како га вичу, но им он црн на све само једно одговара: „Тувала ја говеда. Бијелку“,... Док одозгор не заори крупан глас:

— (Оооој Лазааареее, амо се!

Он се препане, зине, и почме потркивати уз

брдо.

— Јест јој брат, кад вам ја кажем...

— Та шутите, бдони не били, зар да оно бидне братр

— Ама јашта је но братр Не виђе л' зар да су истир

И све тако село: јест брат, није брат, док поводом неких аграрних комисија, како ли, не до. зваше Лазара те све село чу и виђе да је Лазар Симанин брат — ког она, мрву ваљда и за севап душе, а у главном због његова „дела“ и његове краве, не да од себе. Јер ен' она бела крава на којој вазда почива јадна рука његова, она је красна, светла животиња запала њега, Лазара црнога, и он то зна. То зна и сем тога врло мало што, можда још једно две, три ствари,

Сем оног Лазаревог смешка, у тој се кући није смешило ништа и нико. Па и дете које се ту још прве године роди, било је ретко насмејано, а што је старије бивало, све то мање. Све се смркло, у се увукло, а Вуле је лупнувши за собом вратима све чешће одлазио а онда би се грунувши ногом у врата опет повраћао. У то доба не стаде још пити у селу и све је било пригушено, ал једне вечери ето ти га несигурнијег корака, раскопчаних свих дугмета и много црвенији но обично. Пред вратима своје куће стаде и продра се да све у селу трже корак унатраг, а мало за тим угледа село како с брега срља низ ветар жена са дететом на рукама. Са чела јој се преко свег лица отегли црвени млазеви свеже крви, на врату рана зинула, а топла се крв цеди и низ детиње исечене прстиће, како је зар покушало да сакрије материн врат не би лига одбранило од ножа. Једва се неко нађе, те ваљда због детета пригрну несретницу, негде је сакри, ал Вуле у сваку кућу онакав распојасан као звер, завири, на сваким вратима рукну, тешко њој...

Од тада стаде Вуле пити у селу и око села, те се онакав пијан и језовит помаљати пред кућу и насртати да коље и село ужасава.

Само што је Лазар мирно и одсутно пасао и даље говеда низ шљивике. У њ ето неће дирнути Вуле. Јок! И једном се нађе тако пијан таман на Ђурђев-дан у хану, Одједном се сети: то му је женина слава и слава Лазарева! И оно нешто неизрециво убого, неизрециво благо и беспомоћно из Лазара јадника, такнуло се зар овог окрутног, страХовитог човека, који зубима шкрипи, вилицама шкљоца и ножем узмахује. Такло се растужило га до Бога. Кад се сети Вуле Лазареве славе растрезни се, наравна шешир, те се полако узме пењати уз глогове стране, кући у крчевинама.