Pokret

Р 2

покрет 413

нуо пут села, посрћући низ крчевине, да пита где а

су му говеда.

— Изгубила ја говеда...

А девојке се окитиле по тарабама и све задиркују у Лазара:

-— О, Лазаре, Ерцеговче, дедер запевај! Дедер:

Ооооој гооорооо зелееенаааа... Ајде, болан! Ко но синоћ у крчевинама...

Али Лазар не може запевати кб но синоћ, Јок ! Не може.

— Изгубила ја говеда... |

— Ама нијеси их, болан, изгубио! Ено ти их у шљивама, ено ти их ђено пасу, ено бон не био погледајдер ен онамо. Ну...

· И свраћају га да гледа. А кад он узме трептати очима и пиљити у даљину, у шљиве виш крчевина, те збиља угледа како кроз квргава дебла и зелене траве, бело промиче лепа велика животиња те препозна Бијелку, од драгости му се сва слина од једном оцеди низ доњу усну и он сретан погледава у младе очи враголастих девојака:

— Ја! Бијелка! И Руменка!

И пожури, да што пре стигне, потркивати босим окорелим ногама уз брдо, а за њим ори се смех.

— Ја, шта ли је Бог оставио, ух, лијепа друго!

А онда се је догодило зло:

Сваког јутра гушће су се прсиле оне дуге вреже што су им цветићи игласти и с пролећа налик на мирту, а цео јул и август носе малене облачиће белих пахуљастих чуперака. Тога јутра обориле се густе са највишег врха косих преграда у Вулову шљивику, те прекриле све гудуре и јазове око ограде. Потркује Лазар, рука му на белом хрпту краве мезимице. Потркује и нешто јој муца на ухо нешто се смеши, тепа зар Бијелки својој. Иду они тако упоредо, истом накав камен притиснуо боквачино лишће, не мож' крава да га попасе. Подиже Лазар тешки камен, миче га крави с пута, једва га понесе да га баци преко ограде низ цесту. Дотле је крава полако стигла до оних високих врежа и стала да чупка оне пахуљасте чуперке, те кад се испе на стражње ноге и хтеде да тргне и с оне највише, омаче се и стровали у најдубљу гудуру. Замука!... Замука, до Бога се чу тупи страховити бол животиње. Тешко се оно мукање узе завијати и кружити небу под облаке: „Тууууууго моја тууу-у-уго!“ — муче бела крава.

А Лазар кад то виде Ко ће ти казивати шта би с њим! Он ето само што трепти, те нит зна што ће, нит зна како ће. Узе и он завијати, узе се вртити, потркивати и амо и тамо. У очају здера црн и капу с главе, нокте све раскрвави чупајућ оне пусте вреже душманице око рупе — но ништа не помаже, — крава сва у понору. Само што јој глава вири, отеже се врат и рогови болно вију.

Ту се слети народа. Извлаче краву. Не иде! Однекале створи се ту и Вуле. А Лазар око свију облеће, узмуцо се, мили Боже, би нешто рећ — не може — бе-бе-до-до-то-то-то — не може се!И није било друге: Ману Вуле својим ножем те закла краву. Лопну јак млаз црвене крви и топло потече низ белу животињу. Извукоше је мртву. Распорише је, кад у њој близнад! Извали се у траву двоје беле телади. Раскрвавише све.

И ако сељаци тога села нису имали ни срца ни благости за пусте беде куће у крчевинама, сви

осетише злу судбу несрећне животиње, те се је цели

=> дан обилазило око куће у крчевинама. На њој се

је већ из далека видело све оно грдно крвопролиће. Бедно пребачена преко каљавог свињца, набрала се сва окрвављена и блатна, она бела — још пред мало сати — тако светла кожа животиње мезимице, набрала се на нечистом крову свињца у големе крваве жалосне наборе. Свуда велике мрље крви. На вратницама црвено виси пола одеране раскољене главе, мождана је шупљина празна и мутно гледа оно једно бело велико око, болно гледа, преболно, не пливају у њем више модро-зелени одсјаји трава; оно не одражава више ништа. У кориту пред кућом пливају у крви бели завоји големих црева, плива сва утроба, џигерица, плућа Бијелке и њезино огромно ишчупано срце.

И мрак се ухватио, а Лазар једнако лежи над оно двоје крваво слузаве телади којих су се и пси манули, одмакнувши се подавита репа. Полегао Лазар над њих и све их љуби и све их милује упропаштен, убивен, сав мокар од суза, од крви, од

слузи и крупних капи зноја.

Од тога дана више се Лазар са крчевина никако не чу. Нема га па да под вече — како је обичај кад чобани благо у кланице смирују — отегне „Оооој ђевзоојкоооо. .“ Руке му се много ниже земљи спустиле, јадно и изгубљено, тетура сада он у мраку сироте своје душе у којој је једино светло била она велика бела красна животиња сва од чистоте, од светлости и лепоте.

Хукну ето и јесен. Те под конац новембра узеше товарити на његова бедна дроњава погнута леђа црна бремена посечених кукуруза да носи уз крчевине. Кад се распршти око њега оно опоро суво поцрнело лишће старе шушкаве кукурузовине, личи Лазар на голему куштраву рашчупану тужну неку птичурину, којој се велике сломљене перушине грдних чупавих крила црном земљом вуку.

Црна земља. Јесен. Дрндају кола Симанина кроза село. Враћају се. Звече празне канте, нишу се истресене корпе. Још само једно два, три путу Сарајево! Вулу се има неколико дана замео траг. У недрима марама, у њој чврсто повезане паре. Терај Симана! Терај, док није избио Вуле! Неће зар, немојте га ни слутит! Само још два три пут! И кола таман да прођу поред сеоског хана а пред ханом — ко ли се оно раскорачи 2 Јест! Он! Седе на колима Симана и кћер јој. Косе зраке мржњеу једном те истом часу ударише упоредо из њиних

очију што се скренуше у исту страну, право у Ву-

лово лице. Та два црна лица, једно мање друго веће, била су у овоме часу истоветна. Кад прођоше кола упути се Вуле за њима у крчевине... А сутра дан болно се је савијала Симана над својим бедним изломљеним рукама. Изломи јој их Вуле те тврдим канџама својим изби из њих последњу пару.

Те поче црна опет „купити“. Гони тако једног јутра у Сарајево — пошто се опет није знало где је Вуле десетак дана — кад ли је из хана пред градом неко викну... Кад се она окрену, а из хана извлаче људи Вула повезана канда је сад избио из болнице. Сломио зар ногу! Натоварише јој га на кола, све засмрди болницом. ИМ повезе Симана душмана свога друмом уз село, води га кући у крчевине! Ногу му зар у гипс затерали. Не може да мрдне.