Pokret

414

покрет

И насташе у тој кући они потмули дани, када бес сме само у оку да севне, само лактом да трзне, зубима шкрине. Мукло руче Вуле, затурено, при. гушено. Све стисло зубе, ћути. Само из стаје све оштрије пробија онај отужни воњ као да хоће да их загуши, да се претвори у облак и сакрије их једне другима. Никада Симана вије ружнија била, никад Вула није толико нагон нагонио на клање, на гажење, колико у ћутању и немицању тих пригушених дана.

Кад је једнога јутра Симана свезала у две вреће — крадом, мислећ да Вуле не вади — оплетене приглавке, наместила умотаво дете на кола, те отерала пут Сарајева, скочи Вуле, сљушти са себе сву болницу и онај гипс, све оне крпе и завоје те за њом! Ама је стиже јако под вечер. Таман да ће кући и банке у мараму повезује, а он пред њу... Унаоколо није било никог... И од тога дана не би га — скоро месец дана у Стрмодолу.

Прође црни децембар, писну најљућа зима, окова потоке, воденице, чесме. Овише бели ветри кућу у крчевинама. Вију пусти, узурлали се те хучу, те туле бесна штенад, ноћу, дању. Стисло се дете у крчевинама уз црну матер, скупио се луди Лазар у буџаку на земљи, турио главу у колена, А дете стрепи, стрепи. Шта му би Мати, чуј-чуј! Хајдемо да лијежемо, мати! Ево шећера, да ми је часком само ев' ово... Мати !

А јаг

— Немој мати, живота ти, сосве удунути лампе, нека је, нека лампе...

— А што рано»

— Ето!

И легоше једно до друге, загрлише се грчевито, али им не дају срца заспати. Ускуцала се. Немири, Слутње. Јурнуо ветар у бели ковитлац око мале куће и завија у мраку. Око куће па кроз зидове па кроз кућу, па кроз срце. А лампа само што шкиљи опасно, злослутно. Из уврнуте јој се жиже отегле само три четири свинуте зраке, с краја на крај собе, као брци неког големог подмуклог мачка. Кипи у њој течност, то лукави мачак предепреде, а из стаје под собом пари се онај мучни

воњ те с ветром струји и вије се собом. А ветар! Све јаче, све кобније, и кука, и јауче и прети: У-у-у-Вуу у-у-ле. Иде Вууу-у-у-ле Вуу-ууле куууу АКУД пена = УЗЉИВУ РИТУ, те шта УДА пет ли 1 Стегну мати пете, навуче му јорган преко главе и склопи очи...

Кад ли ђипну, осови се, закрили дете, извали очи!,.. Врата су се као сама од себе отворила и на њима стоји Вуле. Раскорачио се, црвен, препасан. Стоји и смеје се. Час и...

И нит се зна како се је лампа претурила, разбила, угасила; нит зна жена како је у оном мраку зграбила голо дете, нашла врата, излетела, срнула низ лед, јурнула кроз бичеве снега, ветра, ноћи; нит зна како се нађе за најдоњом оградом под шљивиком. Кутри. Чека. Мрак. Чека. Шта чекар Ништа! Ништар Није тако! Чека. Дуго. Па не зна: шиба ли их то снег, шиба ли бели ветар, или бели бичеви нове мисли, последње одлуке, решења свега. Бели знакови јасно пишу само једно на црнилу ноћи. Исписују све по реду, овако: Вуле се је извалио на раскопани кревет и онако пијан ено га већ

хрче. Хрче: ето само корак да се примакнеш чула .

би и ти! Да се примакнеш корак па два, па све дотле док му не стигнеш више главе.

Шта је пута она, Симана, хватала неке одрпане рукаве, и вукла их у страну и говорила, говорила, много, на уши, неби ли се ко нашао па да га — кад се онако пијан у село ваља — из мрака... за добре паре... но сви јој се ти рукави отрзали преплашено из руку и измицали... Још су га разбојници и у болницу вукли, те повијали. Ал она, она ће! Примаћи ће се близу... А јок! Јок! Неће то! Друго! Друго, ево што: Чекај, казује нешто, чекај Симана, станидер, стани час... Полако ћеш ти до кухиње, до канте. Има је готово до врха пуне „газа“. Има, ја. Полако, нађи шибице, те изљевај. На сва четири ћошка, па напољу, по дирецима! А Лазар Ар Шта он — Лазар Стани Симана, станидер! Брат ти је ббна. Брат рођени. Зар да се још музир Зар да жив изгори» Или, што је горе, зар да не изгори, но да га „спасе“. Ха! Ха! Спаситељи! Брат је! Родила мајка! Штрикрг А ђе јег Ја, право! Виси за решетом! А нож» Бели на поду. Чула си кадно испа. Није га зар нашо у оном мраку Каки! Прије је захрко. А шибицег Ја ја, право... :

И Симана узе дете на руке и пође онако гола

и боса уз оштар лед поклизајући, падајући. Била је иначе мирна. Решење! Најприродније, невероватно јасно, сигурно и лако ко дечији рачун. Она ће наћи штрик, наћи нож, наћи кухињску лампу, наћи канту „газа“, а онда ће пробудити Лазара, одвести га у кланицу, наместити му петљу око врата, удесити Лазару вешала, те кад он буде о њих привезан, одгурнути под њим клупу. Обесита Лазара, заклати дете, и најпосле Вулиним ножем судити себи... Добро је...

И Симана уђе најпре у кланицу. Постави дете на земљу, заповеди му ћутати. Стане час. Нађули уши: Хркање! Хрче! Одмерено, дубоко. Усталило се и неће се лако нарушити. Оде — нађе све, те систематски поче вршити што је наумила. Пробуди Лазара, диже га, те он лупајући главом о вратнице и зидове, доглавиња до кланице не разумевајући ништа. Кад препознаде сестру, узе трептати очима и смешити јој се.

Под неку голему куку у кланици намести Си. мана клупу. На њу постави кухињску лампицу. Горе над њима спава Вуле, ра:тављају их само раз- | макнуте поднице и кроза њих се чује јако његово хркање. По кутима кланице леже топле мрке масе говеда у сну. Око њих пара. Дете чучи, чучи, те већ и оно од умора почело да дрема.

Својим црним спретним рукама удеси Симана петљу и провуче је брату око главе. Лазару то мило. До суза га разнежило што му сестра узе вити руке око врата и сапињати нешто, бели милошта, ђердан ко у ђевојке! Симана стаде на клупу, те попе на њу и Лазара. Запе конопац о ону куку на зиду те таман да скочи на земљу и клупу да одвали, а нешто тврдо, силовито одједном лупну о прозорчић кланице. Лупну дватри пути утихну...

У Симани се у том тренутку згусну крв у дамарима. Једва сможе нож да пресече конопац о Лазареву врату. Клупа се сама претурн, свећа изврну, угаси. У оном мраку једва напипа и дограби дете, ..Беж:!.. Низ стрме путе и ледена поља, низ

клизаво камење преко смрзнута потока у којем под

ја