Policija

И И Ут

— 268 —

језика Есперанта третира данас у свим великим државама Европе, као савремено, — а неке од тих држава су га и решиле у позитивном правцу, — онда увидимо, да је то питање и за нас не само савремено, него и од особите важности за наш међународни углед. Нека нам стога буде дозвољено, да у општим потезима упознамо читаоце са историјатом, развитком, важношћу и употребом Есперанта.

Концем осамдесетих година прошлог века дошао је баденшки свештеник Јохан Шлајер на генијалну и оригиналну идеју, да створи помоћни међународни језик, који би могао послужити као средство за лакши међународни трговачки и поштански саобраћај. Та идеја је у својој клици имала космополитски заметак, то ј. тенденцију, да човечанство временом напусти своје националне језике и да се сви ти јевици стопе утом новом језику, који је по његовом творцу крштен именом „Волапик“. То име дао му је Шлајер по енглеској речи „уогја“, што вначи „свет“ и „зреаск“, што значи „говорити“.

Ова лепа и хумана идеја, која је за крајњи циљ имала зближавање људских раса, па је према томе била чисто пацафистичког карактера, била је већ унапред осуђена на пропаст и то са два разлога. Прво стога, што се стапањем надионпалних језика нису могле стопити и политичке и националне традиције у једној сувопарној граматици, него су појеДини народи, чувајући амишно, — у алегоричном смислу речи, — своје историјске и Културне трофеје видили у том новом језику једну опасност уперену против њихових нациовалних традиција. Друго стога, што би се увођењем новог језика, као јединог светског језика у међународној и локалној употреби, он морао прије или после метаморфозирати хомологно законима логике и времена, као што се је метаморфозирао и

сваки национални језик вековима и асимилацијом. Тако бар

изгледа ствар посматрана са теоријског гледишта Последица тога би била, да би од тог једнообразног лингвистичког си-

стема настала одступања у разним правцима. која би створила 'опет провинцијализме, као и у другим језицима. Даљом мета-

морфовом ти провинцијализми би се толико удаљили један од

другог и од свог главног стабла „Волапика“, да би сваки за

себе представљао засебан језик, Проведба, дакле, ове лепе

чзажисли показала се је и теоретски, а после и у пракси, не-