Policija

— 269 —

остваривом. Тако можемо и разумети појаву, да је „ Волапик“ у првим годинама свога живота имао читаве легије присталица у Немачкој, Француској, Аустрији, Енглеској, Италији, Холандији, Белгији, Шпанској, Португалији, Русији, Швајцарској, Америци, Кини и Египту, те је био заступљен са 23 новина. Кго присталице и жучни поборници „Волапика“ познати суп многи државници и књижевници, као Шнепер, Хофман, Хајне и други.

Но осим наведених рђавих страна тога потхвата била је капитална погрешка Шјлајерова, што је за велики део појмова измишљао сасвим нове речи, без икаквих принципа логике, т. ј. речи, којих није било у ниједном језику, те које су народима биле уопште непознате. Затим: граматички облици су били прилично комплицирани, а нарочито је била несимпатична врло честа употреба прегласа а, — 6, — Њ, која је узета из германских језика. Као и свака еволуциона новотарија, која ствара социјалне и културне револуције, покренуо је и „Волапик“ неку врсту лингвистично културне револуције, али она је брзо прохујала и може се рећи, да је „Волапик“ живио свега пар година. Он је умро прије, него што се је развио.

Није стога чудо, што су се при појави Есперанта сви културни центри у први мах држали пасивно. Још није било избледило разочарање, које је изазвио „Волапик“, а већ се јавља, — готово у исто време, тек за пар година касније, нови лингвистички покрет, — ссперантски. Творац Есперанта је Људевит Заменхоф, бивши лекар у руској Пољској. Остарео у свом часном звању, пун искуства и интелигенције, широких погледа на свет и социјални живот, узвишеног морала и племените душе, тај смели прегаоц, напредни мислилац и космополит прегао је и латио се тешког задатка, да стварањем практичног међународног помоћног језика испуви једну велику и осетну празнину у низу међународних императивних и комерцијално виталних потреба. Многи држе, да је Заменхофово дело само успела копија Шлајеровог пропалог покушаја. Но варају се у томе, Заменхоф је на својој тези радио дуги низ година и вероватно је, да је давно прије приступио у тишини већ самом сређивању есперантског језика, него, што је Шлајер уопште дошао на идеју о „Волапику“.

%