Policija

— 248 —

ћини европских држава. И у том се већ предмету, каоиу многим другим, формира једно заједничко, међународно право.)

и) У републикама старога века нема принципа поделе власти, нема административне организације ни административне власти жељне да обезбеди своју независност, а још мање разумевање потр>бе да се држава подвргне пресуди једног судије. Без свега тога није могло бити ни идеје о административиим судовима. Могућност је за њихово постојање настала тек у римској империји и то у доба, када је власт, која је дотле била у рукама самог народа, прешла у руке једног човека, импергтора, и када је овај, у материјалној немогућности да сам управља огромном државом, морао постављати читаву војску чиновника, хијерархијски организованих, и на тај начин створио једну административну органнзацију и здминстративну власт, жељну да обезбели своју независност. Зато је спорове ивмеђу поједннаца и државне благајнице у почетку римске империје решавао сам император; тако су ти спорови, које су већ и Римљани разликовали од приватноправних спорова, били олузети из надлежности судова. Касније, када римски императори нису више хтела да врше ову дужност административно судије, за решавање тих спорова постали су надлежни (за време Клаудија) прокуратори (дотле администратори приватног императоровог »аетка и звани ргоспгатогез тег ргтоћае Саезаг:в). који иза тога добијају име гаНопашв, У будуће је свака римска провинција имала два висока органа: гесјог-а, судију за спорове гамеђу појединаца, и ганопаП -а, судију за спорове између појединаца с једне и државне благајнице с дуге стране. Тиме је био створен први админисаративни суд одељен од редовног. И решавање оних других спорова могло је бити поверено гестог-у, редовном судији, над ким је император имао такођер врховни надзор, али то није било учињено, јер се хтело да судија тих спорова буде тешње везан за императорову личност. Испрва је ипак и код једног и код другог суда, редовног и административног, био нечег заједничког; наиме жалбе против пресуда и једног и другог решавао је сам император. Затим је, за време Диоклецијана, нестало и те заједничке црте, јер у будуће жалбе против пресуда гапопап -а није више решавао сам император, већ чиновниши високог положаја, звани сотез застатит 1агатопит и сотез ге! рпушаг Само је спорове о надлежности изжеђу јелног и другог судије, тестог-а и гапола в-а, решавао н даље сам император (в. Пагезје, Га јиз9се аат , стр. 1. и даље).

Са падом римске империје нестали су и ови прва административни судови, јер — као што каже Рагезје — „... . за такву внституцију није било више места у новом друштву. које су варвари засновали на рушевинама римског царства, је 'ини суд, кога су Германи познавали, био је суд грофова и слободних људи.... Далеко од тога да буде снажна да установи админизтративне судове, централна власт није могла ни себе да одржи и уступала је место феудализму“ (Га јизисе адт , стр. 5.). Када су се еврспске државе почеле развијати у правцу централизма, админист ативни се судови појављују постепено у разним формама; само што то нису били административни судови у правом смислу, какви они данас постоје у већини европских континенталннх држава, Административна је власт у ствари сама решавзла све административне спорове и на тај начин обезбеђивала своју независност. Само је Енглеска убрзо напустила принцип о одвајању административних спорова од приватноправних и о одвајању њиховог решавања, тако да су редовни судови постали надлежни за решавање и једних и других. Овај систем = као што смо напред рекла — постоји у Енглеској још и данас. (О административним споровима у Енглеској в. Азшеу, Де ропу. септе. еЕ. [е5 ропу. 10с. стр. 265-285.).