Policija

= 121! —

власти у државама са општим правом гласа. Нико неће спорити огроман значај штампе при стварању и ориентисању јавног мњења. По причању познатог француског новинара Г. Тери-а, велики француски социалистички политичар и говорник Жорес, кад год није имао мишљење о неком новом пи"тању, узимао је и читао „Бе Гетрз“, лист крупне буржоазије, · и о питању које га интересује заузимао сасвим супротно гледиште ономе, које би у том листу било изнето. Ово не мора бити тачно за Жореса, али свакако није мали број људи који на тај начин ствара своје мишљење. У сваком случају утицај и моћ штампе су неизмерни. Ма колико новине тврдиле да оне само престављају јавно мњење, истина је да га оне стварају.

Та друштвена сила коју преставља штампа не можи бити апсолутна. Самим тим што је друштвена, што је једино у друштву могућа, она и њена употреба морају, ради одржавања друштвене хармоније бити подвргнуте неким правилима. Као и за све остале слободе, тако се и за слободу штампе поставља питање њеног регулисања.

Рђава је навика код нас да се свако ограничење слободе сматра као нешто назадњачко против чега се треба борити. Реч „Слобода“ —- ваљда зато што смо дуго били под туђинском влашћу — добила је неку мађијску моћ, и довољно је да се она стави поред ма чега што одмах не изасива протест, па да то постане освећено и неприкосновено. Сваки покушај за ограничење те слободе жигоше се као повреда светиње. Индивидуалистички принцип, да је слобода основни атрибут људске природе, развија се код нас често. дедукцијом до крајњих граница. Постоји, како се то често каже, урођено право на слободу, које се ничим не може „ограничити. Међутим, цео друштвени живот почива на ограничењу слобода. Без тога би он био немогућ. Слободе 5ез икаквих ограничења су нешто у суштини асоциално. Свака, пак, "лобода за себе, ако је без одговорности, значи најгору тиранију. И сами теоретичари индивидуализма признају потребу «ограничења индивидуалних слобода, да би оне могле коегзистирати (По Канту „Право је скуп услова који ограничавају слободе, да би омогућили њихово слагање“). И са чисто индивидуалистичког гледишта потребно је ограничити слободу литампе, да би се та слобода могла измирити са простом сло-