Prosvetni glasnik

452

ЕЛЕКТРИЦИТЕТ И

БзЕГОВА ПРИМЕНА

изгубе оба свој електрицнтет и нпсу више паелектрисана. Од куда те две врсте електрицптета? Да бп се на то пптан.е одговорило, вп.љало би знатп шта је то електрпцитет, иа тек онда да знамо зашто је он час овакав а час онакав. Међу тпм ми не знамо ништа о самој природи електрицитета. Ми га само можемо познати по веговом дејству кад ирпвлачи или одбија извесна тела. Ми само знамо то, да кад се ма којим случајем пореметп равнотежа међу молекилима какпог тела, да се ту рађа електрицптет. Ако неко тело протремо, мп смо расположај његовпх молекпла пореметилп и одмах се електрпцитет на том телу јавља. ЛСурден вели да на сваком кораку правимо електрицитет и не знајући за то. Немогуће је, вели, подићи ни прст, ни дотаћи се ма ког тела, а да у њему не пробудимо електрицитет. Јер кад пресаввјемо металну шиику , ми пореметимо равнотежу међу њеним моликилима, а отуда иостаје електрицитет. Кад што иритиснемо, кад што разлунамо, кад преломнмо парче шећера , кад иросиемо воду, ми реметимо равнотежу њиховим молекилима, а тим изазовемо електрицитет. Једном речју никакав покрет молекила не изврши се а да прп томе не постане и електрицитет. Али шта је у самој ствари електрицитет — не знамо. Ми не знамо ни за што се једноимени електрицитети одбијају, а разноимени привлаче и зашто се мешавина једнаких количпиа разноимених електрицитета потире, те тела постану неелектрична. Но како се свака појава мора објаснити, то је ради објашњења узета поставка да у сваком телу има обеју врста електрицитета, па како су оне у истом телу пзмешане, то је очевидно да такво тело не ће показивати никакве знаке електрицитета, и то све дотле док су молекили тога тела у равнотезки. Чнм се, ма којим поводом: трењем, притиском и т. д. поремети равнотежа међу молекилима тела, те ће се две врсте електрицптета у том телу раздвојити и тело електрисати. Оно тело којим таремо, прими у се један електрицитет, а онај другп остане у оном телу које таремо. Кад протремо стакло вуненим парчетом, онда у стаклету остане положан, а негативан електрицитет нагомила се у парчету којим смо стакло трли. Код воска бива обратно. ту прелази положан електрицитет у вупено парче. а одречан остаје у воску. 0 тој ствари постоје ова два закона : а) У сваком неелектрнчном телу има на сваком његовом делу обеју врста електрпцптета; оне су у истој количини и зато се потиру. в) Ако приближимо једно електрично тело неелектричном, онда ће прво тело раздвојити смешане елек-

трицитете у другом толу и прппућп себи из тог тела електрпцитет супротног имена а одбиће једноименн електрпцптет на ону страну тела која је на супротном крају. Пре но што пођемо даље, да напоменемо још једну ствар. Не треба мислити да ће неко тело, рецимо стакло. дати у свима могућним случајепима Један и исти електрпцптет т. ј. иозитиван. Тако на пр. зна се , да стакло протрвепо кожом некпх животиња, нарочито кожом мачијом или протрвено дијамантом и у опште ма каквим драгим каменом који је од њега тврђи, да ће сс наелектрисати одречно. Из овога видпмо да колико зависи од тела које таремо, тако исто зависи и од тела којим таремо, те да добиЈемо овај илп онај електрицитет. Виделн смо мало час , како електрицитет лако прелазн из једног тела у друго, из стаклета и воска у зог.ину куглицу или у нашу руку и т. д., кад их само додирнемо. Овде се намеће питање: зашто електрицитет из стаклета или из ма ког тела ие пређе у ваздух, кад он то тело омотапа са свију страпа или за што електрицптет из оног краја стаклета на коме смо га протрли , кроз стакло не прође у ону руку којом га држпмо, него остаје нагомилан на другом крају? То завпси просто од тела које смо наелектрисали. Има тела, која онај електрицптет који у себе приме пренесу но целој својој површини све до на други крај; друга опет тела то не могу да чине, него електрицитет који на њима изазовемо остаје на истом месту на ком је и постао. Према томе и делимо сва тела на двоје: на она која нреносе електрицитет с једног краја на други и зову се сироводниии електрицитета или електроноше и на она која не могу да га пренесу и зову се несироводници или неелектроноше или још и осамници, изолатори. Ова последња тела су од врло велике важности кад хоћемо у неком телу да сачувамо електрицитет; ако у неком телу имамо електрицитета, ми ћемо га опколити све таким телнма која не проводе елект; ицитет, те ће оно задржати свој електрпцитет на дуго време. Сув ваздух је неелектроноша и кад какав стаклени цнлиндар трењем наелектришемо, онда ће се и један танак слој ваздуха око цилиндра наелектрисати, али тај мали слој ваздушни не може даље да пренесе електрицитет на остале слојеве ваздуха , те зато цилиндар задржи сиој електрицитет. Једино тој особини ваздуха имамо да благодаримо што и знамо за електрицитет, јер да се он не понаша тако спрам електрицптета, он би цео електрицитет који ми изазовемо ма у ком телу однео у земљу и ми не бисмо ништа знали о њему, ма да постоји. Са свим је другоЈаче кад у ваздуху има доста влаге. Ако чинимо какве опите у соби где је ваздух