Prosvetni glasnik

451

кује н по начину добнјања, и по томе се дели на некодико врста, које ћемо ми сад прегледати. 1. Статички електрицитет Узми комад црвеног иечатпог воска па га аротри о парче чоје иди ма каквом вуненом материјом, и принеси му ситна парчета хартије: восак ће их привући себи, па ће их после неког иремеиа отпустити опет. Илп узми стаклену шипку, на пример стаклени цилиндар од лампе, иа и њега иротри и принеси му парчета хартије или струготине од дрвета; тај ће цилиндар учипити то исто што је учинио мало час восак: привући ће себи та лака тела, а то је знак да смо га наелектрисали као год восак т. ј. изазвали смо у њему ону снагу што се зове електрицитет. Ако то радимо у мраку, и приближимо цилиндру или воску зглавак од прста, видићемо једпу малу, плаветникасто-белу искру, како ће одскочити нз цилиндра или воска у зглавак а уз то ћемо чути и слаб луцањ. Та искра зове се електрична варница. Стари су знали да то бива само онда кад се иротре ћилибар, а ми видимо да смо добили електрицитет и кад смо протрли црвени восак, па"и стаклени цилиндар. Но није ни то све. Узмите и милн-свећу, на је иротрите; и она ће вам дати електрицитет. Парче порцелана учиниће то исто; лист хартије прилепиће се за дувар кад га протрете и т. д. Једном речи, сва тела у ари})оди могу се наелектрисати кад се аротру, само код неких тела та појава ннје тако јака да се спази одмах на први поглед, те се за то пређе мислило, нарочито за метале, да нису електрични. Кад дакле електрицитет добијамо трењем једних тела о друга, онда тај електрицитет зовемо „ електрицитетом од трења " или статичким електрицитетом. Да би се још боље познали са особинама електрицитета, учинимо још неколико нроба : Направимо од плуте или још боље од зовине сржи једпу малу куглицу и обесило такву куглицу ма где о какав сув свилен конац да о њему сасвим слободно виси . (Зашто смо баш узели сув и свилен конац, видећемо доцпнје). Сад приближимо таквој куглици протрвепи стаклеии цилиндар, и ми ћемо видети како ће се куглица приближити цилиндру, судариће се с њим, на ће се одма од њега удалити. Ма како мп сад приближавали стаклени цилиндар куглици, куглица се више неће дотаћи цилиндра, него ће се све више од њега удаљавати. Тај исти стаклени цилиндар који је мало час привукао куглицу, он ће је сад одбити од себе. Ако тај онит чинимо у мраку, видећемо како ће из цилиндра, одскочити једна варница у куглицу у онај мах, кад секуглица дотакне цилпндра. Дакле са том варницом прешао је и електрицитет из стаклета

у куглицу и то онај исти што је био и у стаклету, и куглица, се удаљава од њега. Ако у место стакленог цилиндра узмемо воштану шипку, ствар ће бити иста. Куглица ће се приближити нротрвеном воску, додирпуће га па се од њега одвити и неће му се више приближити. Сасвим ће другојаче испасти, ако пробу овако удесимо : Узмимо две куглпце од зове, па једној нриближимо протрвено стакло, она ће се као што знамо дотаћи стаклета и онда одбити од њега. Али сад приближимо тој истој одбијеној куглици протрвен црвени восак, и мн ћемо видети, како се куглица, ма да је нуна оног електрицитета што је добила из стакдета, неће удаљавати од воска као мадо час од стаклета, него ће му се шта више приближавати па га се најзад и дотаћи. Учинимо обврнуто т. ј. оној другој куглици принесимо протрвен восак , он ће је привући н одбити од себе, јер је куглица пува електрицитета из воска. Но кад тој истој куглици приближимо стаклени цилиндар, она ће му се приближити и сударити се с њим. Из оваког понашања кугдице према стакдету п воску, морамо закључити , да електрицититет, што постаје у воску , мијс једнак са оним што постаје у стаклету, јер кад бн биди једнаки, они се не би привлачили, еего би се одбијали као што смо видели да је то бидо онда кад је у кугдици било електрицитета из стаклета, и ми јој принесемо стаклени цидиндар. Да би се та два електрицитета разликовада, назван је једап аоложним иди позитивним, а други одречним или негативним. Само ваља још заиамтити да прво име носн онај електрицигет што се јавља на стаклету а друго онај из воска Да ди имајошкаивог електрицитета осим положног и одречног? Тако је себе запитао Ди Фај још 1733. године, кад је први пут дознао да нма положног и одречног електрицитета, а тако су се питади још многи после њега. Ради тога испитивао је и она и још друга сва тела, до којих су могли доћи, али у свакоме нађоше или само подожан или само одречан електрицитет. Трећега не нађоше. Из овога што смо до сад научиди, можемо поставити ове законе : а) Једноимени електрицитети (подожни и положни или одречни и одречни) одбијају се. в) Разноимени електрицитети (положни и одречни) аривлаче се. с) Једнаке количине аротивних електрицитета аоништавају се. То ће речи: два тела, једно са положннм а друго са одречпим електрицитетом , кад се споје 57*