Prosvetni glasnik

572

В ародна В сториографија у фраицуској

лизацпје средњега века, запрви одсеко вери,и за шести о обичајима и празноверицама, претпостављајући да би остали мање иовином интересовали. Читаоци ће, међу тим, сами сетити се за што смо се на тим изводима задржали, чим их прочитају. Из одсека о вери може се видети па колпке се ситнице верозаконског угицаја треба обазрети, кад се хоће верно и потанко да просуди она знаменита спла, коју је вера у средњем веку имала. Из одсека о обичајима и празноверицама видеће, опет, колико је у томе сличности међу европским народима ; колико се, дакле, мало оригиналности и у томе може тражити у појединих народа, као и с кога се гледишта обрађује и цени материјал, којегаје и у нас већ прилично од разних писаца нрибрано. Ево дакле. А ГЛ.АВА XXVI Образованост средњега века. I. Вера 1. ЈРелигиозни карактер средњевековне цивилизације. Средњевековна је цпвилизација, с ночетка, била чисто црквепа цивилизација; она је постала световном мало по мало и тиме што су се науке и уметности од цркве ослободиле и узеле на се световни карактер. Она би се могла упореднти с данашњом мусломанском цивилизацијом, у којој су и обичаји и друштво и наука нскључиво потчињени религвозном закону, Корану; али је хришћанство у основи мање деспотично него ислам, и народи су му интелигентнији од народа мусломанских. С тога су Арани, који су у VIII и IX веку били од нас напреднији, позније онет клизли назад, а хришћанска ци вилизација, напојена слободним духом, задобила је надмоћство над цивилизацијом мусломанском, која је остала потчињепа њиховој ' богословији. За време првих времена средњега века религија је пак толико спажна била, да јој у слици цивилизације тога времена ваља уступити нрво место. Мп немамо само да изучавамо религнју такву каква је; наш је посао да покажемо, како је она схваћена у Француском друштву од X до XV века. Суштаствени догмати хришћааства у главпоме су остали без промене онако , како их је утврдио никејски символ вере; али извесна веровања и обреди развијалп су се у сред-

њем веку врло знатно у различитим правцима. На прво место треба ставити слављење Богородице и светаца, по том оно велико место које се у средњевековном мишљењу даје Сатани и паклу, и на послетку ону жарку заузетост за догмат о причешћу и све што је с њим у вези. 2. Слављење Богородице. Слављење је Богородице одговарало оној новој знаменитости, која је у Феудалном друштву припала жени, витешком идеалу војничких и опште-народних кругова; оно је произлазило и од извесних осећања неке мистичне нежности, која је остала у народном мишљењу ненамирена, пошто је укинута служба старих богиња. Средњи век није створио слављење Богородице: у њему је само на прво, најзнатније место искочило слављење Богородице, које је у први мах тек споредну вредносг имало. Богородица се почиње сматрати као велика посредница међу људпма и њеним Божанственим сином ; у њу се надају сви сирогани, сви који страдају; њој се диве, њу љубе сви без разлике. Њој су посвећене велике саборне цркве у Француској; њој се подижу црквице на стеновитим приморским местима, на снегопадним врховима планинским. Њојзи се на вечну уздржљивост заветују калуђери и калуђерпце; у њену част су подигнути толики редови калуђера. Од XI века па западу се њојзи посвећује један дан у недељи, а то је субота; њојзи су посвећене навечери (вигилије) свију празника.'). Папе, владике, духовни редови, и нарочито Доминиканци и Францишканци, верни витезовп Богородичини, надмећу се у ревиости и у оштроумној скромности спрам Богородице Хришћански је календар иун Богородичних празника 2 ). ') Касније, у XVIII веку њојзи се посвећује цео месец Мај, који се почиње звати месецем Богородичним. г ) Од VI века светкује се Успеније, које је грчки цар Маврикије поставио на дан 1 5 Авгусга Рођење Богородичино (8 Сентембра), Благовешгење (2 5. Марта), Сретење' (2 Фебруара); у XIV веку дошла је још Визитација ("2 Јула), кзју је основао попа Урбан VI, Ваведење (21 Новембра); у XV и у XVI веку уводе се још два три празника Богородичина.