Prosvetni glasnik

ПЕДАГОШКЕ СТВАРИ

939

га одушевљено дочека. Фока хтеде да побегне, но побуњени народ ухнати га, страховито казни, и иостави за владаоца Ираклија. ИраклиЈв (610—642). — У нрвим данима Ираклијеве владе Авари плењаху околину Дариграда (619), а Персијанн освојише Сирију, Палестину, Јегипат, Кирепајпку, Малу Азпју до Халцедона. Ираклије хтеде да пренесе престоппцу у Картагепу, али му пе даде патријарх Сергије, ставивши му на расноложење црквене приходе. Иракли.је окуша срећу у борбп. Он се удружи с Хазарима, прогони Перспјане преко Тигра и упаде у Персију (627). Кад Хозроје II ногибе од свога сина Сироја, који уби оца и браћу да седпе на нресто, нрекрати се војна. Византија поврати своје областп ц прст, што га Персијани беху узели са гроба Сиаситељева, који Ираклпје после неког времена. са највећом свечаношћу врати у Јерусалим, и тај дап празнује се за спомен у нашој цркви сваке године 14. Септембра. Последњи дапн Ираклијеве владе не беху сретни. Грађанске буне и ве])озаконе зађевице јавпше се поново, ма да је се Ираклије трудио да утиша распаљене страсти. Користећи

се тпме, Арављаци освојише Сирију, Палестпн) и Јегипат. После Ираклијеве смрти (641) пастаде још горе стање. Док отимања о прес/го, бупе грађанске и верозаконе не престајаху. Лонгобарди ојачаше своју власт у Италији на штету византијског егзарха ; Бугари заузеше Доњу Мезију; Арављани све ириморске земље на истоку и долажаху неколико пута пред Цариград, који могаше да спасе само грчка ватра. Аав Исавријанац (717 — 741). — Ираклијеву династију обори и утврди своју Лав Исавријанац , који беше пискога порекла Арављани беху онет дошлн нод зидине Цариграда, по их оп потуче н ноље борбе пренесе у Малу Азију. Старао се да помогне бедном стању народа мудрим и увнђавним мерама, н то му пође за руком ; али што се умеша у верозаконе нослове и забрани иконе као иредмет идолоноклонства, како је ои мнслно , изазва још веће верозаконо чреме. Хришћанн се поделише на два табора : иконоиоштоваче (иконодуле) и иконоаротивнике (икоиокласте) и отиочешеизмеђу себестрашие стогодишње борбе, које често нотресаху византијску др;каву и престо.

(Насхави1|е се)

ПЕДАГОШКЕ СТВАРИ

РЕЧ И СТВАР У НАСТАВИ

(Наст Дете се врло мало уме да користи и својнм приметама, којеје скоро добило за уарошКавање свога соиственог наирезапа. Како опо мало уме да употребн таке примете за умањавање свога напрезања, то јест, како је оно неспособно да примете, које је у последње ' време стекло, доводи у везу н рад нри својим иокретима, то нам показује једно посматрање над дететом од 16 месеци. Пре сам ја метао пред дете један на конац обешен прстен од слопове кости, и кад год бих то урадио, ја сам говорио детету „дај ми прстен*. После неколико недеља ја онетто поновим, али овако. Нрстен обесим па једном, стопу дугачком, црвеном концу о столицу, тако, да је дете, које је седело на истој столици, могло са свим лако да дохватп конац па коме је

а п а к) прстен, а међу тим сам прстен оно је с тешком муком могло дохватити. Тад ја поновим оно : „дај ми прстен«, и дете, чувши реч „ирстеи", није се машило за конац па коме је прстен, и који је оно лако могло дохватити да се ни мало пе сагпње, него се одмах ноче сагињати и нружи руку за сам ирстен, дохвати га и додаде мени. Ово сам онет поновио, и дете нпкако да увиди, да ми прстен може лакше додати, кад га ухвати за конац. При мирисању каквог цвета идц у опште ма каког пријатног мириса, дете за дуго време држи и уста отворена, а и то је, такође, један знак, да је разум код њега мало развијеп. Но и такви педостатцц образовали су се са свим доследно од оних утцсака , које дете раније добија п нрематоме су са свим при-