Prosvetni glasnik

142

РАДЊА ГЛАВНОГА ПРОСВЕТНОГ САВЕТА

РеФерат г. Драгутиновнћа гласи: Главно«! Просветном Савету. Част мп је пзнетп пред Главни Просветпи Савет своје мпшљење о мелодрамн пз пародног жнвота Крв за род од Љубпнка. Већ сама реч мелодрама показује да су у том делу спојене две уметпости: поезија и музика. Да бп мелодрама произвела потпун утисак, она се мора видети на нозорнпцн, јер је у мелодрами музика тако веран пратплац п тако јак помагач драме, да једно без другога не може бити. Због тога не бих био мишљења да текст ове драме ваља давати ученлцима, баш ни онда кад би он у драматском погледу био без замерке. Тпме сам рекао да драматском делу ове мелодраме нма замерака. Да изнесем главније. Зна се, да мелодрама као драматски облик нижега реда мора ићи на еФекат ; оно мора потрестп гледаода, нзмамити му сузе из ока. Алп до силнога утиска мелодрама мора доћи природнијим путем, но што је овај, којим је пшао писац мелодраме Крв за род при обрадп свога измишљенога предмета. Његов главни јунак Марко, преко мере пдеадисани сељак — родољуб, толико де кламује (и с музиком и без ње) о родољубљу п отаџбини свуда куда га писац водп, да његов говор ностаје нрво обнчан, на досадан п најзад несносанТај старац по васцео чин не силазп с позорнице и непрестано разговара себе н друге. Кад се много говори, ништа се не ради, те и овај старац ништа не ради ни кад му кућа гори, ни кад му снаха луди, него п кад му син умире, он декламује и разговара са сељацпма, а не иде да се нађе крај самртника. Једипо се види да и он пма радне снаге, кад се после два дуга чпна крене на бојиште и то без икаква разлога, јер ово што старац говорк: „да задвем стубу свога пмена донесем поздрав мајке рођене и верне љубе, чеда јединог" ннкако не може бпти оправдан разлог. На бојишту се старац показује добар јунак, коме једино не ваља што у окршају спасава заставу овако: баца држак од заставе а платно меће под пазухе, па такав добра јунака недостојан поступак сматра за вптештво. Рањепп старац лагано умире, да би могао видети сина Видоја, кога је сматрао за издајнпка, и да би могао издекламоватн што више. Остале личности све су бледе и ништавне. Маркова снаха псто тако брзо луди као што посае долази к себп на бојишту, камо је новеде свекар,

ваљада да му помогне изручитп онолнке поздраве Узрок Станнјиног лудила јесте интриганат Радак, који чини зло без велика повода, али је старчева снаха толико нлеменпта да му набојном пољу спасава жпвот, и то онако луда. Сасвпм споредна лпчност јесте брат чича Марков, чича Стеван, којн нам место писца слабо декламује о домовипи, а п чнчин снн Никола, па кога је од оца прешао прииоведачки дар, те мори читаоце дугим причањем. Још су слабије оцртане две жене: „Рајка, жена чича Маркова п матн пегорнце спнова, и Милена, старија, паметнија спаха чичина. Еад се од њих растаје Зоран, мезимац мајчин а муж Мплепин, онда писац уме рећи само : „Тешко се нама растат' са тобом" и додати уз то „кроз плач". Озбиљност ове ратнпчке драме требало је да ублажи шаљивчина Станко, ковач сеоски. Али тај је ковач глуп кад тера шалу, а смешан кад озбиљно говори, те никако не ваља. Као што се види, главна мисао ове мелодраме: пожртвовање за отаџбину разрађена је у пустим декламацијама, и то слабо; карактери су цртани сасвим слабо, а и остале особпне драматске песме нису боље изведене. Радња је у драми врло трома. а дпкција сасма обична. Ево, примера ради, једнога места из говора онога интриганта (нетачна интернункција пишчева Је). „Сад ћу јој пустит' змију у педра; Доста је било благо п ведро; Нек сада пати! Моје срце зна, Како је до сад тако љубљах ја! Смишљеног гласа овај грозан јек, Некајој сруши цео млади век!" (с. 24.) Говор је врло ирост, ни мало песннчки. Слике су већнном обичне, а необичне су усиљене, пзвештачене. Тако главни јуиак говори за себе: „Ох, ја сам труо, огорео пањ, Вихар је бесни силно дувао, Те му је старо стабло сурвао У понор црни... (с. 44.) И сликови су врло усиљени, те тако ни стилском страном не може свој драматски спев утицати на ученпке. Иоле бољи ученик вшне гимназије мора опазити како је извештачен израз у оваквим стиховима: Оче опрости! Што боле нижем твојој старости! (с. 13)