Prosvetni glasnik

164

РАДЊА Г.1АВН0ГА ПРОСВЕТНОГ САВЕТА

На стр. 71. п 72. нетачно се говори о спојевнм судовпма, и не сме се онако у опште рећи, „кад вода придолазп у рекама, потоцима, онда поступно долази и у подрумима и јендецима", јер ће се они ученици у чијим подрумима никада нема воде п кад реке највпше придођу, грохотом насмејати. На стр. 73. п 74. од једнога закона за притисак течности на дно суда, направљена су два закона. У §. 62. на стр. 76., где се говорп о Архи медову закону за потопљена тела, каже се: „да се чини, да је тело у водп лакше." Међу тим, то није ништа прпвидно, јер да у ств:|ри тело у води није лакше, не би се, на хидростатичким теразијама, ностигнута хоризонтална равнотежа реметила, кад се тело у води потопи. Тако исто и на стр. 91. у §. 71. стоји, да су тела у ваздуху привпдно лакша. Па зар се на тој прпвидносгп оснивају ваздушне лопте? У §. 72. на стр. 92. показује се основ парних машина тако, да се вода загрева у стублинп у којој је и клнп. Међу тим и код најпростије основе парних машина (Папинова апарата) вода ниЈе у стублини, где је и клип, пего у суду, кога је дугачко грло стублина. На 94. стр. у §. 74. исписан је овакав закон: „Сваки |правилно намагнетисани магнет има на крајевима два пола" и т. д., као да има некаквих магнета, који су постали неправилним намагнетисањем и који немају два пола. Магнет се не магнетише ни цравилно нп неправплно, него се магнетише какво парамагнетично тело, на пр. челик, на нзвесне начине. Ако се магнетисање неправилно врши, онда се не може нн добити вештачкц магнет. Па н полови магнетски нису баш на самим крајевима, него мало даље од крајева. На стр. 99. у § 79., где се говорц о магнетној инклинацији, стоји, да се северни пол игле код нас нагне испод хоризонта, а треба рећи испод хоризонтале, п није истина да магнетска игла на северном полу земљином стоји вертикално. Инкли. надцја је равна 90° на магнетним половима земље, а магнетни полови земље не падају у једно еа геограФским половима. И оно, на којој је полутини земљиној јужни магнетски пол земље, а на којој северни, није закон, него је ствар релативног узимања према магнетској иглп и називима њенпх полова. Некп зову пол игле, окренут северу, јужнпм полом, и онда је у северној полутини земљпној северни магнетски пол земљин. На стр. 115. није добро речено: „Ако се сукобе два облака и т. д., добива се варница, која

се зове муња", јер, према овоме, ваљало б0> Д а се и електрцчни облак сукоби са земљом, па да буде гром. Да би се објаснило просгирање звука, каже се на стр. 129. у §. 108. ово: „Ако се налази ваздух измећу нашега уха и онога тела што производи звук, онда можемо одмах помислити, да се треперење простире кроз ваздух." Л.ако је увидети, да овде није било никаквцх побуда, да оно номислимо, и да је то тек само речено, да се рече. После овога наводи се следећи оглед: „Ако ставпмо звонце под звоно ваздушног шмрка, звук ће постајати све слабији, кад се ваздух под звопом разређује. Кад се исцрпе ваздух са свим, звук се не чује и ако се види да чекић по звону удара." Овај се оглед никада не може извести тако, да се ваздух са свим нсцрпе н да се звук ни мало не чује. Г. Зделар извесно зна зашто то, па зашто онда ту немогућност уводити у уџбеник као могућност. На стр, 130. у §. 109. при дну стоји: да таласи доводе звук у наше ухо. У место доводе, треба казати производе. На стр. 144. у §. 122. говори се о брзини светлости, па се овако метод ОлаФа Ремера нзлаже: „Брзину светлости пзрачунао је Ремер помоћу помрачења Јупитерових месеца. Кад Јупитеров месец дође у његову сенку, он ће помрчати. То помрачење долазп код сваког његовог месеца свака 42 сата." Чудно је да г. Зделар не зна да Јунитерови месеци не обилазе око Јупитера за једно исто време и да по томе не може битн нити бива помрачење сваког његовог месеца свака 42 сата. Само најблпжи месец Јупитеру обиђе око Јупитера округло за 42 сахата и помрачп свака 42 сата, а други по даљини обиђе за ЗУ 2 дана, трећп за 7 1 / 8 а четврти за16 У 3 дана. На стр. 147. у §. 125. стоји: „Свако потпуно равно тело зове се равно огледало. Кад држимо запаљену свећу пред равним, стакленим огледалом, онда нам се чинн, да видимо иза огледала лик свеће у истом растојању." Како то вреди за сва равна огледала, а не само за стаклена, ваљало је избећи реч „стаклено", или кад се то казало, онда је требало тај оглед показати и са металним равним огледалом, па подсетити ученике и на ликове у води, да би се извео општи закон за равна огледала, који је после тог става исписан. Даље, закон за. ликове код равних огледала изводи се у овој књизи конструкцијом и рачунским путем; овако се коиструкција излаже: „Спустићемо из светле тачке А управницу АИ на огледало МК (сл. 84.) и продужпћемо је. За тим ћемо повући други зрак АВ и управнпцу ВБ, п њоме