Prosvetni glasnik

Н А У К А В Н

А С Т А В А

висина њему вал.а сићи до обичее нрактике објашњавања текстова и ове тако опште принципе он ће морати да примени на једну специјалну категорију говора, на списе грчких и римских нисаца. Ту ће му нарочито требати да се чува од неких ногрешака, да .у душу упечати неке битне нринциие, као на пример принцип, који му налаже, да се тачно држи граматичког и историског смисла; и да у појединостима покаже, како треба да иде објашњење. ЕпиграФија обухвата оно што се у палеограФији, критици и херменеутици тиче једне нарочите категорије књижевних споменика — натииса. Да ли би то био довољан разлог, да се епиграФији, као што је учињено са нумисматиком, не призна засебно место и самостална ексистенција у обиму Филологије? Ја то не мнслим. ЕпиграФија је достигла већ сувише велики развитак. Она је више но нумисматика у непосредној вези са класичном филологијом , јер новци свих векова и свих земаља изазивају скоро подједнако интересовање, а мало је народа оставило толико и тако знатних натписа као Грци и Римљани; у том погледу с њима се могу упоредити тек Египћани и Асирци. Натписи, у осталом, имају међу књижевним споменицима тако, особите одлике, да би требало да им све три ове науке, палеограФија, критика и херменеутика, посвете специјално место за њихово изучавање. На нослетку, у епиграФији се расправљају нека питања, која не улазе ни у једну од ових трију наука и која нре иду у област старина или књижевне историје. ЕииграФија, као што смо видели, заједно са палеограФијом, стара се око историје писања а нарочито грчке и римске азбуке. Ово заједничко старање као да има једну незгоду, што натписи иду много даље у старину но најстарији иапири. па се чини да палеограФија не почиње од иравога почетка. Али како је писање на мекој грађи од тренутка свога постанка узело на се карактер који се знатно разликује од характера натииса на камену и металу, и од тога доба непрестано га развијало, то се доста нриродно деле и ове две половине историје писања. Осем историје писмена, лигатура и шиФара, ениграФија објашњује скраћенице, којих нарочито много имаде код Римљана. Она износи разне прилике, којима су служили натниси, и велики број уобичајених поступака, који су при том опажени, као и Формуле, које су употребљаване. Тако посебице код римских натписа она објашњује, што се тиче имена, сигзиз ћопогит, то јест ред унапре-

ђивања у државној каријери, јер су на натписима титуле лица увек поређане тим редом: на послетку, царска достојанс.тва. Све то служи тумачењу, као што видите, и то служи само тумачењу иатписа. Нека правила критике такође се примењују више или мање само код натписа. Кварења су онде релативно ретка, јер је текст иретрпео само један или два преобрансаја. Има међутим погрешака, али њих је много иростије ноправити него погрешке у рукописима, и то само конјектуром, јер се ретко дешава, да има више копија од једнога истог натписа. На против, има врло често и скоро правилно више натгшса по једном истом угледу, а то необично олакшава поправке као и обнављање текста, што је врло често с тога потребно, јер су бронзе и мрамори нагрђени. Неизмерна је корист од изучавања натписа и она непрестано расте. Нема Филолошке дисциплине која од њих не извлачи врло .велике добити. За граматику су натписи непосредни сведоци о стању језика у оној еноси, када су урезани. Они су сиоменици језика, који је често различан од језика у књигама, било да је то службени и архаички језик или језик народни и неологички. У историји и старинама, а нарочито у старинама, имаде читавих одељака, који немају других извора сем натписа. Историја уметности, па и књижевности, њима треба да захвали за. многа извешћа о личностима, не рачунајући то, што су и натписи текстови, које књижевна истОрија не може да занемари, но ће их без сумње све потПуније уносити у свој оквир. Међутим је еииграфија најмлађа од свих филолошких наука. Јер ако је требало Тукидиду да препнше какав натпис, те да га унесе у своју историју, није за то морао имати никаквог специјалног знања, као ни ми, ако хоћемо да извадимо какав докуменат из службених новина. Иа ни збирке епиграФских докумената, које су стваране у старо доба, не могу се узети као први почетак епиграФије; један мусеј за скулптуре не чини археологију. Збирка натниса има у себи епиграФије само онда, ако су натписи у њој протумачени. Тако је у већине публикација од времена ренесанса, међу којима су најзнатније прва општа збирка латинских натписа, коју је инспировао Скалигер а извео Грутер 1 ), и Согриз- и, грчки под редакцијом Бековом 2 ) и ла1 ) Ј. 6- г и 1; е г и в, ЈпзсггрИопез апИдиае Шгш ОгЂгв Еоттг. Хајдедберг 1603. Амстердам (еЗ. Ј. 6. 6 г а е V1 и в) 1707. 2 св. 1'о1. -) Согрив гпзсггрИопит дгаесагит аисГогИаГе гед. 1Ш. Вогизвгсае еЛ. А. В о е с к ћ, Ј. Г г а п г, Е. С и г 11 и в, А. К 1 г с ћ о Н'. Берлин 1828.—1862. 4. св. 1о1. Преоод.