Prosvetni glasnik

408

А С Т А В А

угледне примере мишљења и одена са доказима или напоменама, на које су се ослоннли, да би дали та правила. Довољно је признати, да је прави а можда и једини начин да се човек упозна са оном ирстом критике, ако нроучи свежње аката о неколиким процесима, које су водили велики учитељи, као на пример процес о писмима Фаларисовим од Бентлија'), па онда да се сам у томе окуша. Да ли је Платон доиста лисао Парменида 2 ), као што се то тврди ? Да ли је Цесар заиста био умешан у Катилинину заверу, као што се прича? То су питања скоро исте природе, и зашто би се за расветљење једнога давала нарочита правила независно од другога. Али се ја можда варам. Можда би било мање рђавих доказа, износило би се мање несмишљених сумња и не би се тако упорно одрагавала нека неоснована мишљења, да је оне што су нозвани да решавају ова питања на опрези држала иравилна настава, која би им пред очи изнела све атрибуте, који су.доиста били доказани или одбаченп, и све прилике, које су створиле заблуде, као и све доказе, који су послужили да се традиција или утврди или обори. Зар и за вербалну критику није практика најбоља школа ? Нико не ће умети да постави неки текст, ако се није веџбао у том, и многи су само тако постали одлични критичари; /'сЉггсамсЈо (И 1'иђег. У осталом, впдели смо, да нема тачне грацице између вербалне и тако зване више критике. Све је то истина. А опет има доста тачака, на којима се једна може издвојити, на да се даду корисне поуке и упуства како ваља поступати са другом. Критика, доведена у ове скромне размере, бавиће се о руконисној традицији; о безбројнпм опасностима, којима је био изложен текст какога списа, а тако и о приликама, које су га могле сачувати да буде неповређен, док је био најпре у првој редакцији у концепту, па онда кад је на чисто преппсан, објављен, доцније умножаван, у једном само или у више ексемнлара од један пут; кад је био у реценсијама граматичара,; у копијама, које су вршили калуђери, час за казну, са незнањем и неразумевањем, а час из укуса, у тежњи да поправе и улепшају; у преписима хуманиста, који су често ') Влсћагс! Вепиеу (1662.-1742.), одличан инмески фидолог , својом изврсном критикои доказао је да су писма, која су сачувана под именом Фаларисовим (тиранин из Агригента, 570.-554. пре Хр.), постала много дзцније, и ако су тако добро смишљена и изведена, као и још нека друга, да је тешко увидети обману. Лревод. -) ПадцеиСдг/е, дијалог између младог Сократа и седога Парменида (најугледнији од ФилосоФа елеатске школе). \У. СћгГзЂ (Опесћ. 1лиега1игЈ!;е8сћ. стр. 389.) не сумња у аутентичност овога Нлатонова списа. Превод.

превремени или неверни због сувишног одушевљења; на послетку, у издањима, која су врло често приређивана веома небрижљиво, без потребнога знања, из чисте спекулације или и по апсурдним прннципима, али често и са врло много научности и разумевања, по неки пут са правим генијем. Она ће изнети разне врсте погрешака, које су у току свих ових догађаја унесене у текстове, и особите прилике и случаје, који су им били повод. Даље ће показати, шта треба радити, баш с обзиром на ово преношење, да се пронађе првобитни текст, колико је то могуће, идући од преписа до преписа на до једног јединог рукописа, од кога сви иотичу, било да је он сам оргинал или тек скорашњи препис. Изнеће, како је тога ради потребно утврдити праву генеалогију рукописима, пошто су онп већ прибрани према тачном упоређењу њихових редакција, да би се увек могло дати првевство ономе сведочанству, које је најстарије; за тим треба да дође упоредна оцена по местима, о којима нема сумње међу варпјантама, како би се на сумњивим местима могли нозвати на сведочанства, која заслужују највише вере. На послетку, подсетиће нас, да често имаде споредних сведочанстава у преводима и коментарима старих, у наводима и угледањима код других нисаца, те ће показати, како се они могу употребити. То је све посао што се обележава именом реценсије. Да се он попуни емендацијом, критика ће нас поучити, како се и у којој мери могу констатовати кварења, којих има још и у текстовима што су постављени но најбољој традицији, и како се може покушати да се конјектуром поврати на право читање. Треба научити целу ову процедуру, која је прилично комплнкована, па баш и онда кад не мислимо, да ћемо икад доћи у прилику, да публикујемо какав текст, јер ако то не знамо, нити можемо употребити критичка издања, нити имати вође при избору читања појединих места. Нпко не може озбиљно изучавати каквог старог писца, ако није кадар сам за се створити мишљење о читању неког места, што му ваља усвојити за све случаје. Херменеутика или наука о тумачењу треба, по мом мишљењу, да буде још скромнија. Ја ценим велики значај и научну вредност опажања о овом предмету што их има Шлајермахер, који се уздиже до довољно општих принципа, те обухвата у иети мах тумачење свакога говора, ма какав он био, и који подвргава психолошбој аналиси све радње, што се врше у души оних, којима туђа мисао долази преко речи. Филолог би најбоље учинио, да проникне у ове корисне идеје и да на тако широкој основи и сам постави своје принципе. Али са ових