Prosvetni glasnik

РАДЊА ГЛАВНОГА

поређења дошље и један примерав Малинине Латинске Граматике. И ако илам да дам мишљење о дрз г гом спису, ипак, пошто је то у вези с овим рефератом и пошто ми се као ванредном члаиу Главног Просветног Савета за ову годину дала за то прилика, изјављујем на основу свога петнаестогодишњог иекуства, стеченог из предавања скоро само латинског језика : 1. Латинску Граматику треба и ми да имамо.на основинској теорији написану, те је добро, што је таква грамагика штампана. 2. Није добро, да се по таквој граматици у нашим гимназијама ради, јер је врло дугачак пут, да се с оваквим уџбеником постигне иовољан успех. Није овде место, да се то опширно доказује; доста је рећи, да је до скора у вашим средњим школама рамала и настава сраског језика, јер због многог теорисања о постанку нојединих облика нису се моглн добро научити сами облици; није дакле добро заводити за туђ језик онај начин наставе, који се избегава у настави срнског, т. ј. матерњег језика. 3. Међу самим еаставницима латинског језика биће разлике у мишљењу: да ли је боље предавати тај лредмет по досадањој ирактичној и лакшој граматици од Ј. Туромана, пли ио тежој основинској од В. Малине? Ја сам за ових петнаест година постигао с Туромановим и Лекићевим } г џбоницима то, да данас има десетак мојих ученика, који успешно предају овај нредмет, и од тих мојих ученика неки су положили и црофесорски испит из латинског језика с врло добрим и одличним успехом, док пре Туроманових и Лекићевих уџбевика није смео предавати латински језик нико, ко је само у Србији свршио школе. Знајући овакав резултат рада по Туромановим и Лекићевим уџбеницима, а не знајући, какав ће успех бити по Малинину уџбенику, и знајући, да су обе иоменуте граматике проглашене за уџбенике, држим, да у питању уиотробе једне од то две латинске граматике троба оставити наставницима латинског језика одрешене руке. Да иређем на рукопис г. В. Малине. Одмах у иочетку г. Малина помиње одлуку прошлогодишњег Нрофесорског Збора: „да треба што пре израдити за предавање латинског језика читанке са иеирекидним штивом.' : Мени је жао, што нисам био на том Збору, да изнесем, како се таква одлука не може остварити, па, ако и не бих могао побити разлоге оних, који су се за такву одлуку заузимали, бар бих, чини ми се, успео, да се горњој одлуци додаду речи „у колико се то може постићи." Еад већ то нисам могао учинити на Професорском Збору, огледаћу, да сад изнесем, због чега се горња одлука не може остварити јер се те одлуко држао г. Малина, састављајући ову своју Читанку. Неирекидно штиво у настави јесте идејал. Сви граматичари знају, да јо боље учпти облике из чланчића, који су сваки за с-е целина 1., јер је ученицима нриступачнија садржина, 2., јер се ученнци одмах упознају и са којим било иисцемиЗ., јер ученици улазе у сам дух језика, који изучавају; све то или никако или тешко се можо ностићи, кад се облици уче из засебних реченица, од којих свака о чем другом говори.

ЕТНОГА САВЕТА 375

Да ли се тај идејал може постићи, то јест, да ли се може саставити читанка са апсолутно — без икаква ограничења — неирекидним штивом, као што то тражи поменута одлука Професорског Збора, „услед чега" г. Малина „подноси ову књигу"? Немам времева, да се позабавим око таквих читанака за друге језике, но да на горње питање одговорим с ногледом на такве читанке за латински језик. Све латинске граматике ио одређеном реду казују облике језика : после кратке науке о гласовима и акценту прелази се на облике именица, придева, бројева, заменица, глагола; читанке су сасгављене по истом реду: ирво се читају примери или чланци за облике именица, после за облике придева, бројева итд. Како у граматици облнци почињу првом деклинацнјом, то и читанка мора имати у првом одељку свога текста примере за потврду облика у именица ирве деклинације; ту мора бити приличан број имоница, а морају бити заступљени сви облици. Је ли могућно наћи у латинских — римских иисаца чланчић, у којему се јављају различне имеиице у различним иа и у свим облицима само ирвв деклинације? То није могућно. Ово неће порнцати ни један присталица непрекидног штива. Шта онда раде иристалице непрекидног штжва? Одступају од оног начела, да треба да се учеаици у Читанци угшзнају са латинским — римским — писцем па сами склаиају реченице те тако се ученици њихови упознају са радом каквог данашњег научара. Потврде ради наводим из тако написаног аустријског уџбеника') (1'а1еш}фе§ Х!еје=ипђ Шпгадзбиф [иг Ме I Шајје ђег ©цшпајки ооп ЗојеЈ ©Јегаег ииђ Фг. -Дидиј! бфешМег 1889.) ирви и други одељак »ћге @гће" и »ђег ЗБаИз 8 . Те чланчиће није написао који римски иисаи, но помевута два Немца. С те стране непрекидно пггиво нијеиостигло циљ изучавању латинског језика. Но не стоји тако с ненрекидним штивом само код прве деклинације с иогледом на писце, из којих је штиво узето, већ тога има много и код других доклинација. па и код нримера за облике других врста речи. Због тога најбољи писци латинских читанака и не еастављају читанке с непрекидним штивом код оних врста речи, код којих се то начело не може као што треба извести; због тога су и наставници, којима је до правогд успсха стало, задовољаи, што ће прво у читанци на засебним али згодно пробраним реченпцама иотнуно обучнти своје ученике само облицима, а тек иосле тога гледају, даупознају ученике са римским иисцима на неирекидном штиву, у колико и где јо то могућно. ' Да неирекидност штива, сама по себи, ниј о остварљива и да се не може нотпуно извести, потврдићу реченом немачком и овом Машнииом Читанком. Штајнер-Шајндлерова Читанка уиотребљава се у аустријским гимназијама, а написаиа је према начелу иепрекидног штива и шта се види, кад се па.жљиво прелиста ? ') Ваља кмати на уму, да је у Аустрији одобрена и Читанка од Хаулера — но овој су израђени Лекићеви Примери — и да се Хаулер употребљава у иесумњивој већинц школа.