Prosvetni glasnik

430

КОВЧЕЖИИ

Деност је пријатно стаае које се састоји у што мањој мери рада, а које иије допмо усдед иретходног дуготрајног и тешког рада. У лености, лре свега, пази се погдавито на то, да се ништа не ради, а пошто ништа не радити, у буквалном смислу те речи, живом човеку није могуће, то се леност карактерише што је могуће мањим радом. Лени жели да буде у телесном и духовном миру, ј да не ради ни мускулима ни мозгом. Што више мира и мање рада, тим боље за његову угодност. Леност је дуготрајно стање, стално расположење. Уморан човек са задовољством ништа не ради, али такав човек одмара се, тј. поткрепљује се снагом за нови рад. Лени се не одмара, не поткрешвује се снагом за нови рад. Он не ради, не малаксава, и неће радити. Леност није нерад сличан нераду кад се човек подиже, крепи од болести, јер лености није претходило трошење спаге, и што нерад при оздрављењу од болести јесте стање више или мање кратко, привремено. Леност није могуће мешати ни с Флегматичаошћу и анатијом. Флегматичност је општа тромост у раду, споросх у примању утисака и у реакдији на њих; и Флегматичност је рад ; и Флегматичан може волети рад, а не мнр; само што је делателност његова особена — он је тежак у предузећу и у покретима. Апатија се изазива претходним неуспесима, несрећама и разочаравањем, којих немау ленога ; апатијаје нерад после претходног безуснешног рада, који је скопчан с великим напорима; анатија је непријатно стање, апатичан човек не наслађава се својом апатијом, а међу тим лени се наслађава својом леношћу. Према овоме, леност је стање минималног рада, етање дуготрајно, иријатно и које пије дошло услед претходног наирезања снаге, Ако се овако стање може ггриписати деци, опда се добије потпуна противност између лености и дечје природе. Битни, карактеристични знак дечје природе јесте потпуна нокретљивост; неодољива наклоност к неком раду — колико телесиом толико и душевном; немогућност бити у миру ни најкраће време. Физичка неуморност и немирноћа дечја несумњиви су Факти ; родитељи и васпитачи, шта више, морају водити бригу и о томе, да тај дечји вечити рад умање. „Да седиш макар мало!" — често кажу родитељи деци. Дечји шум, вожња, трчање врло много су узрок огорчења за васпитаче, и они предузимају извесне мере за то, да дечју вредноћу доведу у у потребне границе. У душевном погледу исто је тако. Деца редовно досађују одраслим разним питањима, моле их да се играју с њима, траже од њих ма каквог рада н занимања, плачу ако им се

то закрати, узјогуне со, тако-да се одрасли морају бранити од досадног запиткивања за рад, те су, напослетку, приморани тражити да их оставе на миру, на нека се занимају чим знају. Таква су деца, таква је природа њихова. Разноврсна радња — њихова је наслада, њихова животна потреба. Па како је могуће окривљивати децу леношћу ? Леност и деца, то су два савршено искључна нојма, као топло и хладно, вода и суша, итд. Дете увек воли рад, и леност не само да му не личи, но није му пи но нарави. Осудите дете на дуготрајни мир, и ви ћете увидети да ће дете плакати, противити се, на чак ™ разболети се, јер не подноси такво стање. Али опет питање: могу ли деца бити лена ? није тако чудновато, као што се чини на први поглед. Зато сад треба истраживати доказе да је леност Фактички својствена и деци, макар као изузетак. Очевидно је, да у расуђивању о дечјој лености има неке обмане, неког неразумевања, које је и потребно објаснити. Не нодлежи никаквој сумњи, да није могуће деци приписати леност потпуно у оном смислу, како је тај појам раније одређен, тј. као минимум сваког рада, сваке делателности ; него деци приписују леност у ограниченом, ужем, смнслу, тј. делимичну леност, која се тиче само неких облика и праваца радње. Ако се посматрају деца која се називају леном, лако ће се опазити да немају воље само за извесне радње, а у другим су потпупо радна, вредна. На пр. дете може бити врло лено за учење, а највећи љубитељ игре, којој се предаје до заборава. Оно је у игри вредно, досетљиво, врло живо, а на школском раду је мртво, сањиво, ништа не мисли, и неће да мисли. На самим иредавањима дете може бити такође различито: лено је на једним предметима, а врло добро усиева у другим ; може бити врло жино код једног учитеља, а противник сваког учења код другог. Оваке комбннације могу бити врло различите. Овакви појави у животу деце називају дечјом леношћу ! Је ли то права, стварна, ленос.т, или делимична ? Не може овде бити ни речи о правој лености, јер је ово но крајњој мери делимична леност. По неким знацима, истина, ова стања могу бити озпачена као леност. Нанред наведеии примери представљају знатно малу радњу, готово нерадњу, у извесном иогледу, нри чему је само то стање пријатно. Него овде као да нема једног веома важног и карактеристичног знака лености, а то је да одсуство рада није изазвано иретходном дуготрајном радњом. Ако испитамо што је могуће брижљивије ове случајеве делимичне леиости, ако се