Prosvetni glasnik
НАУКЛ И НАСТАВА
37
је за највеће сажаљење и покуду... Прекоиерни рад у нашим школама пресађен је из немачких, а нисмо се ни обазрели на то, да су и у самој Немачкој чувени педагози изнели доказе у сво.јим списима, да енглески метод заслужује превагу над њиховим, јер отклања прекомерно напрезање умно. Ми смо, на континенту, по.јмове о сваривању и гутању променили; ми целога дана кљукамо децу јелом, које не могу ; да сваре, ни да га као храну употребе, а тиме им пленимо време, које је најдрагоценије за развитак њихова тела... У исто доба, кад радничка класа диже узбуну тражећи свођење раднога дана на 6 часова, ми приморавамо наше синове да, у њихово најне?кније доба, седе у школским клупама, иогурени над књигом, по 10 часова дневно!..." Овако пише проФесор, Италијанац. Да видимо како и Француски педагози нису задовољни с телесним васпитањем по државним школама, и хвале језуитске школе које се толико исто брину за развиће телесне снаге - колико и умне. Ево шта о томе говори чувени Француски педагог и академик Ернест Л.егуве 1 : — — — Куда ? У улицу Вожирар ! — Јест, сасвим на горњи крај те улице! Па тамо је завод језуитских калуђера ? — Са свим! — Е! А о каквом је напретку реч ? — 0 напретку који нпје ништа друго до једна очувана традиција. одржање негдашњег обичаја, али вратити из прошлости оно што је добро, значи ипак ићи у напред. Еле, језуитске су школе скоро једине, у којима се ђаци играју ијуре, као што је некада било. Данас се већ не зна трчати по нашим школама. То је васпитање, које бих желео позајмити од часних Отаца, васпитање ногу. Истина је да њихови ђаци имају простора, а да га наши немају; али није простор оно у чему се трпи највећа оскудица; у вас нема свете ватре. Тек што доспете до младости постајете озбиљни и хладни; шетате се по два и два, разговарате се по двојица, под надзором будних учитеља; код језуита, учитељи задигну мантију, и трче заједно са својим ђацима! Не спомињите ми, као неку накнаду, гимнастику. Ја високо ценим гимнастику; али то је веџбање, а није игра. Игра! Ту реч ваљало би исписати златним словима у десет заповести за децу. То је синоним здравља, веселости, па чак и доброге. Ја сам познавао дана сличних овоме; попео сам се на једно узвишено место, налик на ово, да ме па њему награди и пољуби један човек тако исто стар као овај сада! Чуо сам, при општем такмичењу, како је моје име одјекнуло у пространој дворници Сорбоне. Па лепо ! Не бих се заклео да најживља успомена, која ми је остала из школе, није сећање на оне веселе излете у којима се трчало по четири до пет часова узастопце ! Еако смо осећали да живимо ! Како је крв бујно јурила по жилама! Како нам
1 ЕАери и синови, превод Ј. Несторовића.