Prosvetni glasnik

38 ПРООВВТНИ ГЛАСНИК

је глава била слободна од сваке бриге! Како се смејадо ! Не разумем како то да стари народи, који су подизали храмове младости, лепоти, иа чак и страху, нису иосветили један олтар и веселости!... СмехЈ !... То је једна тако велика и снажна жица живота! Могао бих вам навести сјајне историске личности, које можда не би биле тако ведики људи, да се нису онако много смејаде. Мислите ли да би Хенрнх IV. могао урадити што је урадио, да није за помоћника имао своју веселост? Кад му је прсник био пробивен, кад су га. непријатељи оштро гонили, кад су га пријатељи издавали, кад су му Финансије биле на измаку, осећао се често врло близу очајања; али би на један пут с његових усана потекла каква досетка, која би одагнала бригу у грохотни смех. Питао сам једнога дана г. Десепса, која га је снага одржала кроз толика искушења, обмане, непријатељства! „Моја веселосг!" одговорио мијеон; „укроћавао сам људе и ствари, показујући увек весело лице." Најпосле, најелавнији од наших живих људи, онај, чијој слави није ништа недостојало, па чак ни клевета, ни захвалност, мислите ли да би могао, у седамдесет петој години, извршити део нашега спасења. да, с времена на време, у сред најстрашнијих искушења, његова јуначка веселост није му добацивала весели, грохотни смех? Грохотнп смех, тојесунчани зрак! Тојегутљај чиста ваздуха! Смејте се, дакле, пријатељи! Смејте се! Трчите, играјте се док сте још око двадесетих година... Остаће вам што год од тога, можда и у седамдесетој, и то ће вам помоћи да их подносите! Смех је налик на талас добра вина, то је лек за старце!" Спенсер, један од највећих мислилаца нашега века, грко јадикује због неговања детињег духа на- штету телесне снаге. Не може да се начуди како многи и многи школски људи не виде колико је брига за добивањем знања потисла бригу за развићем тела. Ова.ј велики философ тражп да човек буде најпре здрава и снажна животиња, па вели: „Они, који у ревности да им деца што више науче, занемарују њихова тела, не помишљају да успех у свету више зависи од снаге него од знапа, и да онај који главу пуни знањем, а поткопава своју снагу — сам себе уништава. Јака воља и неуморни рад, који излазе из обилате животне снаге, у великој мери накнађују и веће недостатке у образованости, а. кад се вољи и снази дода и најобичнија образованост, која се добива без жртвовања здравља, онда све то обезбеђује оному, који то у себи има, победу над такмацем, изнуреним претераном науком, па макар он био и чудовиште од учености." 0 једној учитељској школи вели Спенсер ово: „Овде, под надзором владе, од које би се могло очекивати више разборитости, него ли од учитељица ириватних школа, налазимо овакав распоред дневнога рада: У 6 часова ђаци се буде;