Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАВА

41

за децу најсвечанији дан ? Бива и то да много дете плачем обележи ту своју највећу свечаност. А зашто ? Узрок је веома, прост : наст^вници не знају како да забаве своје ученике... После свршенога помена дотичном јунаку и посде прочитане беседе, наставници се склоне у један крај, а ученици у други, и сваки за себе проводи време како зна. А ништа није горе од пусте доколице, кад се не зна шта ће се од дугога времена... А како би се та,ј дан могао провести задовољно и весело у заједничким утакмицама у народним играма! Из искуства знам колико се живости и духа унесе у ове мале витезове, кад се приреде: трве, бацање камена, скакање и рвање. Најпре се изврши утакмица са сваком школом понаособ, па онда најбољи витезови из појединих школа учествују у заједничкој утакмици. Треба чути оно клицање младе Србадије, треба видети оне светле очи и она зажарена лица!... Зар се на тај начин не оживљују оне витешке слике из наших народних песама: „Маче војску српски цар Л.азаре... Маче војску херцеже Степане.." Треба прислушнути куцање младих срдаца, кад се кући својој врате, треба чути оно живо иричање дечје и видети ону радост на лицима срећних родитеља ! Свака је школа с тога заједничког састанка понела по које одликовање ; нека је однела победу у трчању, нека у скакању, нека у најленшем певању и т. д. А да би се свака школа могла чиме год одликовати, треба удесити да игре буду разнолике. А то је могућно, јер само бацање камена има четрнаесг разних облика. Ео се одликује у бацању камена с места — неће тај успех показати у бацању из трке. Тако је и са скоком и с трчањем. Ко буде први у скакању с места, неће бити у скакању из трке или у прескакању ; ко буде бржи на мањем одстојању, неће бити издржљивији на дужем ; ко буде јачи у рвању у кости, неће бити вештији у рвању у појас и т. д. На тај начин пробудиће се живо интересовање за јуначким играма и у деце и у наставника, и гимнастика ће кроза школу ући у народ. Кад школа то постигне само с једним нараштајем, онда ће јој они доцнији помоћи, те неће остати довека усамљена, као што је данас. Додајмо овим излетима и присуство родитеља, па смо приближиди једно другом школу и кућу, што се ни на какав други начин не може постићи. Ако с те стране не покушамо, биће нам узалудно запомагање по школским листовима; биће без икаква резултата хладно разлагање на конФеренцијама, које родитељи походе увек као под морање. Истина је да ће у почетку то бити необично па и потешко, али шта има тешко за родитеља и учитеља кад је реч о здрављу и о срећи наше деце ?!,... Нама, родитељима и учитељима, ваља знати да је за истинско васпитање и образовање наше деце онај начин најбољи, који је за нас најтежи... Али тај велики терет донеће нашој деци ерећу, анама благослов. (НАСТАВИЋЕ СЕ)