Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАВА

75

читаначког чланка, он ће заинсати у нарочиту свешчнцу сваку неаознату реч, која, ако је именица, придев, заменица или број долази у 1. п. ј., акт је глагол, у неодређени начин. Сваком падежу илн неодређеном начину додаће и друге облике, ако имају други акценат и ово се види из чланка, а овоме додаје увек ирво 1. л. с. в., ако га има у чланку. Ако некој речи зна значење, али не зна акценат или ортограФију, одмах ће је уписати у књижицу. Једном речп, уписује у њу сваку макако непознату реч, али само из онога, што кад ирочита у читанци. У њу се ништа не домеће, чега нема у читаначком чланку. Затим, од времена на време, рецимо, сваке недеље, може сваку реч из те књижице иреписати у другу. Ова друга исте .је величине, алије азбучна, Онамо теку речи (и Фразе, наравно) онако, како се јављају у читанци и читаначком чланку, а овамо је азбучни ред. Према каквом руском речнику одмериће, колико ће задржати за свако слово. Пошто она могу бити дугачка, то нек одређени простор подели на .илавЈ, Сваки део садржи исто слово и један од самогласникаслова (наравно, не гласова). Дакле, ба, бе, бр, вн, вђ , та, те, ти и т. д. Из оне прве, дакле, препнсиваће у ову азбучну. Овим ће, очевидно, покуиити на једно место све, што је нашао у читанци о једној речи. На једном месту у читанцп била је реч ви г п, на другом вилг, на трећем вила, на четвртом впло, на петом вали и сви ти облици, наравно, ушли су у неазбучну књижицу, јер им самоук није знао гласоудар. Сад, кад нз ње преписује у азбучну, очевидно, свих иет речи скутшће се на једном месту, тј. код речи витг>. Азбучна је књижица према томе, просто као самоуково књиговодство: оно је преглед свега, што је научио и отуд је ова књижица за ирепоруку, и ако ннје безусловно потребна. Да се вратимо. Пошто самоук запише у неазбучну свешчицу сваку, како било непознату реч, на коју наиђе, онда одмах код сваве тражи у речнику значење. Ако оно може изразити другом, њему познатом руском речи, онда нек узме њу, не српсву, иначе, наравно, српску. Ако поред речи ставља прави, фонотички изговор, онда то нек чини само латинским (малим, не великим) словима. Исто тако, и ако уиисује релатнвнн или приближни изговор. Ако је проучио руску Фонетику и чује правилан изговор из руских уста, онда ће поједине речн моћи тачно тр^нскрибовати латинским словима. Еад је све речи (и Фразе) записао, дакле и цео чланак прочитао, онда чита још једаред и труди се, да га иотауно разуме, то значи сваку реч, сваку реченицу, сваку везу измеђ ових и смисао уопште. Не разуме ли при првом читаљу, онда се не иде никако даље, док се циљ не постигне. Не могне ли пак никако ово урадити, онда нек прескочп тај .чланак и узме други. Али, докле се потпуно не увери, да му је немогуће разумети, дотле не прелази на други комад. То би значило слабу вољу, која се ломи од сваке препреке или сметње. После тога не долази никакав превод, као по старој методи. Уместо тога, нросто преписује сваки чланак, а после тога предузима већ поменута разна вежбања, не заборављајући никад ни грама-