Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАВА

81

својевољно неће у главу, онда се мораш много више мучити и мораш дотле каиати над књигом, докле глава не савлада. То је исто као када би неко хтео рећи: пошто ти не прија ова храна, ваља да, што више од н.е једеш и дотле, док се стомак на њу не научи. У обичним приликама била би последида таквог рада, да се дотично лиде за навек гиуша и гади тога јела, ако не би наступила трајна слабост делога организма услед оваквог насилног храњења. Ко мисли, да је друкчија ствар са. духом, тај се тешко вара. Овде су погрешне иредставе о образовању и о духу. Ми ни данас не помишљамо, да је дух организам који само по законима свога органског живота може да расте, нз себе самог. Ми мислимо, да су образовање и дух нешто што се по вољи нашој може да скрпи и да сазида од прилике као што се зида зграда, кад једну цигљу на другу налениио. Зграда јесте и остаје увек нешто без живота, а дух треба да има живота, који се развија из себе сама. За то морамо дух да одгајимо као што се други организми одгајивају. А како ћемо однеговати двеће? Да ли тако, ако непрестано будемо чупкали но врховима листа и пупољка и по свима гранчицама? Не, него ћемо му наћи заклоно место, где ће имати ваздуха и сунца, а потребну храну и влагу да има корен. Никоме неће пасти на ум, да насилно убризга сок у биљку, већ ће то оставити корену, да усшне онолико хране колико је потребно; а сачуваћемо га и од насилничких утицаја т. ј. даћемо му оно, што је главно код сваког органског рашћења, а то је мир. Наравно, да ћемо се постарати да цвеће и добро очвршћа, излажући га постепено ветру и непогоди, ако не желимо да нам остане само биљчица за стаклене одаје. Иста васпитна начела ваља да, нас руководе и при одгоју човечјег духа. Ми данас у том питању грешимо на све стране. Образовање, које данас дајемо, стоји према правом образовању духа као вештачко цвеће према природном. Вештачко је цвеће сленљено из ситних делова и може, површно посматрано, лепше изгледати него и природно, али је оно ипак само леп варак, јер нема онога што је главно, нема живота. Оно нема мириса и његов цвет не може донети плода. А када тек доспе- на кишу и непогоду онда се указује његова бедна слика, јер се покажу крпе и хартија, — док природна биљка, и када је угњетена и угажена, сваке године тера нове стабљике или се обнавља из живога семена. Наше школе, нарочито више, задовољавају се радом, грађењем вешгачког цвећа. Хоће да имају угледне ствари за изложбу духова о испиту; а што оне доцније у животу не вреде и што ће остати сува ништавила и пушљиви ораси, за то се нико не брине. Главно је, да су учинили своју дужност. иросвЕтии гласник , II. књ., 1. св., 1904. 6