Prosvetni glasnik

92

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

своје тврђење доказује речма немачких иисада, премда такав поступак у других писаца зове „дјетињом свађом и доказивањем". Дакле јл и опет велим, да је тај рад, аако писац на стр, 3. другим српским писцима пребацује, „дјетиња свађа и доказивање", јерион наводи: „Овако стоји у овога писца — то потврђује и тај писац". А ако г. Ђерић мисли, да цитира добре писце и други мисле, да цитирају добре писце, а ниједан није неиогрешан. На стр. 4. (§ 2) вели: „Врло је знатна ствар за школску књигу, како ће се оно што је истинито и потребито написати тако, да ученик то радо учи, лако научи и дуго иамти — То одобравам и ја, па ту питам педагоге целог образованог света: хоће ли се то боље постићи граматиком, какав је г. ЧБерићев оглед, који се мора на памет бубати, или оном по ко.јој се учи с разумевањем? Даље вели на истом месту: „Још је и данас у овијем ства.рима толико незнање, да се не зна, ко је пијан а ко је тријезан". Благо свима, који ће се од свога незнања отрезнити помоћу г. Ђерићеве књиге. На истој страни вели писац: „Понајвише не вреде скоро ништа нн оне књиге, које су писали „знатни" научници итд." По томе дакле школске граматике не ваља да пишу научници, него не знам ко, ваљда којекакве надрикњиге. Још каже писац на истој страни и ово: „Тако се може разумјети, за што су онако знатни људи у лингвистици, као што су К. Бругман и Б. Делбрик учинили велику погрешку и с неком хвалом споменули познату Курцијеву купусару за коју је право Кригер казао, да је јатшегПсћез Висћ". Дакле Курцијева грчка граматика, од које већ кроз 50 година сваке П-ге године излази ново издање, „Позната купусара" и „ЈашшегИсћеа Висћ", и први корифеји у лингвнстици Бругман и Делбрик „учинили велику погрешку", што су с неком хвалом споменули ову књигу? Довољно би било ово само напоменути стручним читаоцима, па да се одмах зна, с ким се има посла; но ја ћу се ипак мало после вратити на ове речи. На стр. 6. има леп пример магнилоквенције г. Ђерићеве са високога коња. Ту вели он: „Ја ипак морам онога човјека, бранити (т. ј. нроФ. И. ПЈврљугу, што је мислио, да се метод може из граматике научити) од прилике овако: И ако тај човјек о методу не зна више од сељака, опет је много напреднији од многијех универс. проФесора и научника, који нити што знају о тој ствари нити имају од природе толико разума, да би знали, да то није једно те исто, учили се нека ствар овако или онако. Књиге које су написали стручњаци, пуне су погрешака". — Барем ће од сад сви ти проФесори знати, од кога се могу научити методу т. ј. ако имају од природе толико дара". Прелазимо сад на I. одељак.