Prosvetni glasnik

94

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

крају књиге „да их могу ученици читати". Ја опет из искуства кажем: што ученици не морају учити, то у школској књизи већина нити ће читати, нити би од самог читања знатне користи имали. Погато би ученик на памет научио облике, помогло би му само читање речених правила на крају књиге, колико болеснику медицина, погато је болест већ- претрпео. Леп метод учења грчкога језика! Нека каже ко гата хоће, а ја и опет тврдим: грчки језик учити без науке о гласовима, то је неразумно, то је мучење. Без те науке у грчком језику велика множина облика изгледа као неправилна, н за то није доста таква правила на крају књиге само за читање додавати, него се она морају уз облике учити, да облици тим постану разумљиви. А г. Ђерић изостављањем ствари, за учење потребних, ствара (како сам већ казао) граматику, која би се морала механички — на памет учити, као што су граматике за децу; али таква граматика најмање ваља за грчки језик. На истој страни (Биљешка) тужи се писац, како су њега и другове његове мучнли Курцијевом и Павчевом граматиком („кунусаром"). Он заборавља, да без муке нема науке, а и не сања о том, каква би тек мука н тужба оних ђака била, који би морали његову граматику на памет бубати. Ја не велим, да у Курцијевој граматици нема погрешака (а у којој их нема?), али заслуге његове много су претежније од недостатака. Да није тако, не би његова граматика доживела толико издава и нризнања највећих кориФеја те струке, као што су Бругман и Делбрик, које и сам г. Ђерић (стр. 4. § 3.) помиње; али он је тако киван на Курција, да његовој граматици сваку вредност одриче, називајући је и купусаром и поквареном хартијом (стр. 18. биљешка); па за то вели, да су Бругман и Делбрик „учинили велику погрешку" похвалом Курцијеве граматике. А ту велику погрешку, вели, учинили су за то, што ти „људи имају своју струку, а за остало знање много не маре" (стр. 4. § 3.) — Чудно — као да оцењивање вредности Курцијеве граматике не иде у струку тих људи. — У добри час за г. г Берића назвао је Кригер Курцијеву грамативу „јаттегИсћез. Висћ". Коме ћемо ту више веровати: да ли првим људима те струке или г. Ђерићу и Кригеру? Овај последњи могао је оно рећи због конкуренције, коју је његовој граматици чинила Курцијева. Напослетку јога ово. Курцијева грчка граматика, кад је први пут изигала год. 1852., изненадила је и обрадовала цео педагошки свет и учинила у истини епоху у грчкој настави с једне и друге стране Атлантског Океана; била је наскоро преведена готово на све живе језике европске и доживела за 50 година (1852—1903 г.) 24 издања (последњих 7 издања прерадио је проФ. Хартел). Па оваку грчку граматику, коју је још и то да поменем — њен аутор написао и према принципу: Ете 8сћи1§гаттаик зо11 кете КапШепкаттег 861П, назива г. ЧБерић „ аознатом куаусаром". Овако писање једног српског „пишчића" о чувеној граматици Курцијевој јесте прави нихилизам књижевни