Prosvetni glasnik

578

Просветни Гласник

српску народну пјесму и за дубровачку књижевност, издигли херцеговачко нарјечје изнад свих осталих диалеката што се говоре у Хрватској, — било опет тако да се је административни и културни централизам, подупрт јаком династијом, одлучио за диалекат главнога града, како је било н. пр. у Француској. Ни књижевни језици нијесу чисти диалекти, него примају лексички материал, а с њиме и фонетске и синтактичке особине, из других диалеката некога народа. Управо овако и данашњи есперанто посуђује језична средства из разних језика европских. Међутим, не постоји разлика између наравних језика и досада створених вјештачких у лексикону, него у поимању граматике. Док су народни језици требали стотине и стотине година да створе себи становита средства за изражавање: свој лексикон, изговор и свој граматички систем, ствараоци вјештачких језика били су до сада увијек мишљења да се овај дуготрајни процес даде мимоићи, и да се строгом примјеном логике у области језика даде уједноставити језични механизам: његов лексикон, изговор и граматика. Они полазе с гледишта да треба до душе имитирати наравне језике при стварању вјештачких, али да се различити морфологички типови, као н. пр. разне врсте деклинација, коњугација, све тако зване изнимке што их пружа практична граматика, у кратко све оно шаренило и сва она комплицираност у облицима, у творби ријечи и у синтакси, даде уједноставити и свести на један јединствен, лако схватљив тип. Да говорнмо конкретно, Заменхоф и остали мислили су да су усрећили човјечанство тиме што су измислили такав језични систем у којем можеш врсту ријечи одмах препознати по дочетном вокалу, у које« има само један тип деклинације и коњугације, у којем нема засебних облика за поједина лица, у којем можеш сгварати ријечи по милој вољи, само ако се држиш становитих логичких правила, и, — а то је по њиховом мишљењу најважније, у којем нема никакових изнимака, што задавају, како се зна, страх свакоме ко хоће да научи страни језик. У кратко, разлика између наравних и вјештачких језика постоји само у симплификацији граматике строгом примјеном логике, а нипошто у вокабулару. Ако дакле пропагатори есперанта говоре о предности његовој позивајући се на његову лакоћу, вриједи то само за граматику, и то само за морфологију и за творбу ријечи, а нипошто за вокабулар ни за синтаксу. И на уједностављење изговора помишљали су вазда творци вјештачких језика. Док је Заменхоф остао доста неодређен у овом погледу и није дао никакових утврђених правила како се имају изговарати његови вокали и консонанти, него се ограничио само на то да их буде што мање и да на други слог фиксира акценат, дотле је Шлајер н. пр. помишљао на то да измисли такав систем вокала и консононата који не би задавао озбиљних потешкоћа н. пр. Кинезима. У енглеским ријечима погШ и зрокеп уједноставио је консонантску групу, и добио је