Prosvetni glasnik

580

Просветни Гласник

зима, и т. д. На пропагандистичким есперантским изложбама виде се највише разгледнице писане од жена. Покрет овај бива у ово задње вријеме послије свјетског рата све јачи. И у Француској је доста јак. За њ се интересују и дипломатски кругови. Кинески посланик у Паризу недавно је говорио да би за н> требало заинтересовати и Друштво Народа, не би ли оно дјеловало на владе које су у њему да га уведу у школе. Како се већ и код нас загријавају људи за њ, од интереса је за свакога да знаде што каже лингвистика о вјештачким језицима у опће. Ошгар став против есперанта узео је у посљедње вријеме промотор класичне наставе у Француској, министар просвјете Леон Берар (ВегагсЈ). Он у својој депеши ректору паришке академије од 3 јуна 1922 каже: „Апсолутно је химерично мислити да не једнога блискога дана, уз пркос њихових тако различитих менталитета и њихових тако разнородних лингвистичких способности, већина људи постићи да изговарају исте гласове на исти начин и да даду исти смисао истим речима". И заиста је Г. Берар у својој депеши у главном исправно прстом упро у сам проблем. Тај је проблем у томе: да ли је могуће да менталитетом и изговором тако различити народи на свијету науче на исти начин изговарати вјештачки створене ријечи и реченице, и да им дају исти смисао. Велика већина самих твораца пројеката, као и пропагандиста есперанта, савршено је неупућена у овај проблем. Зацијело је врло једноставна морфологија есперанта. Времена се означују само кзрактеристичним дочетком: тт атаз је садашње вријеме = љубим, тм атоз је будуће = љубићу, тг атиз је кондиционал = љубио бих, /ш ат15 = љубио сам. Заиста врло једноставно. Само што је добри Заменхоф заборавио да је његов обрет лаган за језике који познају музикални акцент, т. ]. који јасно изговарају ненаглашене слогове као н. пр. наш; за друге језике, који познају експираторски акцент, као н. пр. њемачки, енглески и т. д., и који јасно изговарају само наглашени слог, а ненаглашени гутају, његов обрет није нимало лаган. Енглез, дакле, ако хоће да буде разумљив кад говори есперанто, мора се управо тако дуго вјежбати као кад учи н. пр. српско-хрватски језик. Оваких би се примјера дало сијасет навести. Исте се опсервације даду учинити у погледу есперантског вокабулара. Илустрираћу то једним примјером 'који сам сам доживио. На једној есперантској изложби наиђох на штамбиљ чешког есперантског друштва Натпис је озгор чешки: кгоигек е$регапИ$1и сезкозЈометкусћ, а доље у есперанту: 1м гопс1е1:о езрегаМа сећоз1оуаса. Упитам присутног Нијемца есперантисту, за кога знам да не зна чешки, да ли зна што значи 1а гопс1е{о. Он ми одговори да зна да је то именица, да је, судећи, по суфиксу, диминутив, и да гоппо значи округао предмет. Тако га учи Заменхофов систем. Јасно је да овај Нијемац ни не слути да би