Prosvetni glasnik

О проблему вјешгачких језика

581

1а гопс1е1о имало значити „друштво". Чесима опет значи друштво, јер мисле на своју ријеч кгоигек, коју су буквално овако превели. Оваквих би се примјера могло навести читаве књиге, тако да би се исписао сав есперантски рјечник да се покаже да га различити народи могу различито разумјети. Истина је да је творац есперанта силно уједноставио творбу ријечи и тиме завео некритичке ентузиасте. Али је непобитна истина и то да ова симплификација има за посљедицу неограничену магловитост у значењу. Ево само једнога примјера. Једно од основних правила есперанта каже да се сви одјективи без изузетка свршују у 1. падежу сингулара на а; дакле од атко пријатељ, адјектив је атка. Тако се од сваке именице твори адјектив. Мјесто о, којим се свршују именице, поставља се аутоматски а. Зацијело веома лагана ствар. Само је и опет добри човјек заборавио да адјективи могу имати различито значење, које се у наравним језицима ниансира различитим суфиксима Наш човјек, који је научио мислити на основу српско - хрватског језика, не може никако знати да ли атка значи „пријатељев" или „пријатељски", тјапа „дјететов", „дјечји" или „дјетињски". За себе морам признати да на основу Заменхофова Рипс1атеп1а <1е Езрега&о не знам што значи адјектив е$регап1а, да ли је то посједовни адјектив или квалитативни, или да ли не изражава какву другу семантичеу ниансу која се може адјективом изразити. Одвећ велика симплификација увијек је на уштрб јасноћи. За свакога лингвисту који је научио хисторијски проматрати развој језика и који зна да је језик продукат времена, да га је створила нека већа људска заједница, да је, дакле, продукат колективне психе, управо онако како и држава, јасно је да се језик не може створити на основу чисте логике. Језик је творевина у којој суделују разни фактори, не само формално-логички, већ и многи други чисто психолошки моменти, и напокон непрегледан број социалних мотива. Он зна да су умјетни језици без хисторијске традиције, и према томе без свакодневног узуса. без онога што Нијемци кажу, „5ргасћ§ећгаисћ"-а. Како за њима не стоји никакав народ, није се ни могао усталити никакав узус ни норма по којој би се они који га уче имали равнати. Ради тога не може се установити ни појмовни обим ријечима. Само жив народ у дугом процесу може то да учини. По вјештачки конструираним правилима, па била она и успјела имитација којега од наравних језика, може свако извиђати ријечи како и колико га воља. Сваки, дакле, индивидуум који научи правила вјештачког којег језика, обогаћује га и наново му ствара вокабулар. Како опет свако мисли, ако није линвистички школован, понајпре у своме материнском језику, јасно је да ће се граматички нешколовани Кинез или Јапанац сасвијем другачије изражавати у есперанту, давати сасвијем друго значење изведеницама учињеним у том језику, неголи Француз, Нијемац, итд. Да есперанска „логична" правила доводе у пракси до хаоса, на длану је.