Prosvetni glasnik

582

Просветни Гласник

Дуги процес стварања наравног језика и народну средину која му је дала семантику, не може да замијени никакова језична комисија, нити каква академија која ће од времена до времена уређивати вокабулар, као што мисле теоретичари есперанта. Према замисли стваралаца вјештачких језика, њихова би предност пред наравним језицима имала бити у јединствености. Они се не би смјели цијепати, и то баш ради тога не што имају да замијене многостручност и хаос, да тако кажемо, наравних језика. Вјештачки би језици имали да буду једнаки за сва мјеста земаљске кугље и за сва времена. Они би имали да буду јединствени и свагдје и свагда једнаки, како би омогућили споразумијевање и међу најегзотичнијим народима. Изгубе ли ту одлику, изгубили су свој „гајзоп (Ге*ге". Они постају непотребан продукат разума, као што су идо, волапик, спелин, пасилингва, и толики други системи вјештачких језика. Оваква замисао јединственог и непромјењивог језика на земљи је немогућа, јер није никада егзистирала, и јер се противи бити језика. Као што смо већ рекли, језик је продукат колективне психе, и подвржен је према тому закону еволуције и вариације као и сви други продукти људске психе. Сваки језик има свој постанак, развитак, кулминацију, период распадања, пропаст и евентуалне трансформације у друге облике, баш као и држава. Најбоље може да илустрира овај факат хисторија романских језика. Римљани су својим освајањем успјели у томе да уведу вулгарни латински језик, рецимо око 3. и 4. стољећа по Исусу, као искључив опћевни језик по читавој својој империји. Пенетрација је тога језика по провинцијама царства била тако моћна да су домаћи језици, као келтски, лигурски, иберски, труски итд., дошли у посвемашњу заборав, и народи који су ове језике говорили били су романизирани у релативно доста кратко вријеме. То је било у вријеме кулминације латинскога језика. Па што се догађа након провале варвара? Варвари уништише римски централизам, уништише центар латинитета, Рим. Мјесто центра почеше се развијати провинције и упоредо с њима и латинитет који се у њима говорио. Након непуна три или четири стољећа, мјесто јединственог језика имамо 11 књижевних романских језика, 450 главнијих диалеката и 1500 поддиалекатз. Ето то се догоди с јединственим латинитетом у римској империји, уза сву моћну империју која га је држала. Рећи ће се, до душе, да ће се распадање есперанта у различите вариетете, које ће одговарати различитим карактерима народа што ће га говорити, моћи запријечити писменим фиксирањем језика, као што писмено фиксирање спријечава нагло мијењање књижевних језика наравних. Али је истина и то да за наравним језицима стоји једна јака колективна воља, народ, који с њиме живи и умире, и који је и главни узрочник свим промјенама што се дешавају у језику. За вјештачки језик треба истом огромном пропагандом створити ову колективну вољу, која