Prosvetni glasnik

О проблему вјештачких језика

583

никада не може бити чврста и непоколебива, јер увијек постоји могућност да ће се пронаћи још савршенији и једноставнији језик, да ће требати напустити старо и пригрлити ново. Историја вјештачких језика већ сада то показује. Прије есперанта одушевљавали су се присташе вјештачких језика за волапик и славили Шлајера као анђела помиритеља међу народима. Међутим је настала свађа о томе ко има да одлучује у спорним питањима унатар присташа тога језика, а надошао је и обрет Заменхофов. Све је то учинило да се данас нико не одушевљава за волапик. Јединство у есперанту није дакле ничим зајемчено, јер у опће не може ни бити говора о могућности престанка закона еволуције и вариације. Хисторија латинскога језика у средњем вијеку учи нас да није било могуће одржати јединство, уза све што је за њим стајала тако моћна црквена организација као што је католичка црква, и што је био опћевно средство изабране интелигенције. Средњевјековни је латинитет добио у различитим земљама различит колорит. Не велим да се у есперанту не може водити једноставна конверсација ни трговачка кореспонденција између припадника најразличитијих народа. сеуа!о ез^аз §гапЛа моћи ће зацијело прецизно разумјети сви. Исто тако моћи ће се прецизно изразити формуле трговачког дописивања у томе језику. Али је посве искључено да би овај и у опће икоји други вјештачки језик могао постати јединствен и непромјењив инструменат споразума за већи друштвени колективитет с диференсираним социалним класама. Ширитељи есперанта су до душе чедни у својим аспирацијама. Похвалити се мора што увијек истичу да не иду за потискивањем наравних језика, него за тим да створе -единствен и једнак интернационални помоћни језик за споразумљивање Џап^ие ШегпаИопа1е аихТаие, Мегпагтшк НИјззргасће, пеи1гак Зргасће). Кад се овако постави проблем, онда се доиста даде с овим људима говорити, и цио проблем свађа се онда на питање да ли је за међународни споразум бољи наравни, мртви или вјештачки језик. Присташе есперанта агитују за свој језик највише тиме што кажу да је њихов језик најмање 20 пута лакши од пкојег наравног језика. То је за лаика до душе истина, али за лингвисту није. Лингвиста зна да сваки језик има своју у танчине израђену фонетику, синтаксу и семантику, а да свега тога у есперанту нема; надаље зна да творба ријечи у есперанту ствара изванредну магловитост у погледу значења, тако да су предности једноставне морфологије есперанта управо незнатне према овим големим недостацима. Слависта Лескин је тврдио да је за њ есперанто био најтежи језик између свих осталих петнаест наравних што их је савршено знао говорити. Вокабулар есперанта није ништа лакши од вокабулара наравних језика. Предности су пак наравних језика пред вјештачким' големе. Прије свега, у наравним језицима ријечи, поред свога значења, у стању су да