Prosvetni glasnik

584

Просветни Гласник

произведу код оних који их разумеју предоџбе које имају стилистичку вриједност. „Подјетињити" и „побенавити" двије су речи нашега језика које могу исто да значе, а опет нијесу исто, јер им је стилистичка вриједност различита. Многострукост изражавања у наравним језицима омогућује различити стил код оних што њиме пишу или говоре. Ригорозно схематизирање, строга логика, несташица друштвене средине која култивише језик, чини те есперанто н. пр. онемогућује стил. То је и наравно кад се зна да есперанто није изражај никакове психе, већ недоношче рђаво примјењене логике на језик. Наравни су језици, баш ради своје шароликости у облицима, синтактичким конструкцијама и ниансирању у изгс^пу и. нагласку, изванредно добро средство за васпитање духа, и ои..рине у мишљењу и опажању. Педагогичка вриједност се њихова не да никојим вјештачким језиком надомјестити. Вјештачки језици за школу с хуманистичком тенденцијом напросто нијесу, како је и министар Берар нагласио. Није заправо никакова гениалност створити на основу граматике наравнога језика какав вјештачки језик. Ради се само о томе да се уједноставе облици, избаце изнимке и неправилности, и да се створе што једноставнија правила за творбу ријечи. Може се дапаче рећи да је стварање вјештачих језика игра у којој може бити духовитости, знања и домишљатости. Али кад би и пошло за руком пронаћи не знам како једноставан језик и одредити му тачно изговор, синтаксу и вокабулар, још увијек треба развити за њ изванредну пропаганду да га свијет прихвати. А ако послије тога успије опет којему мудрацу пронаћи још једноставнији језик, треба напустити онај први и развити пропаганду за други, и тако редом. Тако се напустио волапик, и данашња се мода загријала за есиеранто. Очекивати се и сада може да ће се људи раздијелити у разне таборе: једни ће бити за овај, а други за онај систем. Вавилон се обнавља на вјештачки начин. Ако се већ мора учити страни језик као средство за споразум са свијетом, онда је најпаметније учити такав који је већ данас најраширенији, а то је енглески, или онај који се је већ досада употребљавао у интернационалном споразумевању, а то је француски. За трговачкопословни свијет и за интелектуалце је најпаметније учити ове језике, јер живи језик не само што отвара трговцу тржиште дотичнога народа и могућност директног споразума с народом, него допушта упознати духовно благо тога језика: његову науку, литературу и његове расне осебитост. Такових предности не може да пружи никакав вјештачки исконструисан језик. Гледом на ову корист, свака је осјетљивост спрам живих језика и тражење неког неутралног језика од споредне важности. Корист што је пружа једноставна морфологија вјештачких језика, не може да надокнади губитке које имамо ако не учимо живе језике. д-р п. скок