SRĐ

— 782 —

ili boje reći „Sima", kako smo ga negda iz milošte zvali, a tako c'u ga i ja od sad zvati. — Je, li Boga ti, zapita me on, znaš li štogod za nega? — Ništa. Ni traga ni glasa, ima vec' deset godina. — Siromah Sima! Ko bi se nadao . . . a bio je vrlo otresit i darovit mladić! Sjećaš li se negovih radova? ... On cini mi se pisaše stihove, a i prozom se zanimaše... — Kako da ne; pa meni je najviše i cijepao uši svojim deklamacijama. — Ko bi se nadao? A ja sam mislio da će od nega nešto izaći, гебе sa osjećanem moj prijatej. — A ko od nas onda nije stihario i mislio u najmanu ruku da postane, ako ne najveći, a ono bar „veliki" pjesnik? Ali, mnogo je zvanih a malo izabranih i, od svijeh nas, jedini si vajda ti, koji si i do danas ostao pravi Jubimac božanstvenijeh muza! — Pravi?!! Ha, ha, ha! I ti umiješ ozbijno da se šališ. Zbija, pišeš li ti sad štogod, ili si i još onako lijen kao što si bio ? ... — Bajagi talenat je tu, samo kad ne bih još bio lijen . . . Je li? — Ne, ne, bez šale. Ti samo kad bi htio, mogao bi prilično pisati. .. Ja sam već nešto tvoje čitao, i dopalo mi se. Samo se i tu vidi žurba i nestrpjene. Zbija, napiši štogod, ili, ako imaš napisano, pošji mi. Ja sam pokraj svog lista, saradnik i još nekoliko kriiževnih listova, pa ću dati da se štampa. Obećaješ li mi? — Dobro. Obećajem. — Dakle, ja ću se nadati, a i inače javi mi se. Adresu znaš ? — Znam. — Evo i putu kraj; ja ću ovdje — i pokaza mi rukom kuću gospodina, kod kog je imao posla. — S bogom! — S bogom, prihvatim ja. Pošto se bratski i srdačno oprostimo, on mi još jedan put napomenu, ulazeći u vrata, da ne zaboravim svoje obećarie, pa ga nestade. A ja se vratim kući, premišjajući uz put o onome