Starmali

„СТАРМАЛИ" БРОЈ 2. ЗА 1879.

Шетња по Новом Оаду. ХУ. Неће ми нико веровати, али ја и опет кажем, да смо ее при последњој шетњи у Новом Саду, а то је било на св. Саву, у летњим хаљинама знојили. Јест, јест, драги моји који ово читате и нечитате, баш смо се јако знојили, као у сред лета. А госпођице су биле у танким исеченим хаљинама, а ми у црним (илаћеним и неплаћеним) капутима. Шетали смо, и непрестано се у разговору на врућину тужили и брисали зној; вероваћете ми, кад вам кажем, да је то било — н а б е с е д и. Беседа гимназијска испала је ници веле-сјајно. Под „сјајношћу"

што но дописовом не разумем

осветлење дворане, премда је и ово било тако јако, да смо многи однели траг од тога осветлења и кући, т. ј. капути су нам покапани од свећа по плећима јуначким и рукавима господским! Света је било тако пуно, да је ко дрвено јаје с плафона доле пустио не би се разбило. За то није замерити, што се свет из дворане одвадио и отишао у рештаурацију, те ни у рештаурацији није било ни једне столице (ни главе) празне, све је то п у н о било. Госпођице и младе госпе биле су једна лепша од друге удешене: једна је имала белу хаљину а црну свилену косу, друга ружичасту хаљину а плаву косу, трећа зелену хаљину а пудровану косу, чстврта шарену хаљину и високу до плафона флизуру - једном речи, изгледале су као анђелп у рају. Неожењен човек, који их је посматрао, п који би хтео од госпођица да бира, коју да узме за жену, не би се могао реигати, јер би му се све морале донасти, а по дотичном канону, само „једнија жени подобајет имати", те тако остаје питање нерешено, коју да узме. За то се сваки напослетку решио, да изиђе из дворане и оде у рештаурацију на чашу пива. Добро, ал како ће се и кад ће се оженити? Увек пре него на беседи и игранци. Јер на нгранци су све лепе и чисте, све су љубазне и миле, слатко говоре, дивно се смеше, сунце им из очију сија, стреле згађају управо у срце, те с беседе оде човек кући сасвим забуњен и не може ни на шта да се реши. А кад се ујутру пробуди, а он онда стане да филозофира: Е гле ти молим те, та ја нисам ожењен! Сад би место једног доручка морао донети два; морао би ми бити први ход у дућане, да исплатим, што је жена за игранку покуповала; морао бих — ако је први - - исплатити слушкињу, куварицу, праљу, дојкињу; морао бих купити опет нових шест шпилова карата; морао бих наредити и покупо- ! вати шта је нужно за соаре довече, јер је моја жена на реду да даје; морао бих купити нов сервис, јер се жена јуче наљутила, што је изгубила на картама, па разбила седам тањира и чинију за чорбу; морао бих је водити носле подне на лед, да се на халифаксовим ципелама тоциља, сутра у позориште, прекосутра на „кренцхен" и т. д. Деца леже троје од шарлаха, а четворо од дифтеритиса, плаћај докт «ра и апотеку, а у злом случају и друго што. Кад оздраве, морао бих куповати седам пари ципела и хаљина, три коња и четири лутке и т. д. па никад

краја. морао бих од брпге и оседнти иоћелавити! А овако идем ујутру у кавану на доручак, у подне на ручак а у вече на вечеру. То је цео трошак, осим оно мало дувана, цигара, једно туце цигарншпицлова од ћилибара, дувањара, и што се који пут по која десетица прокарта, пропије и изда тамбурашима; има до душе мало штете и отуд, што „вешерке" сваки пут мање „веша" донесу, него што однесу, јер ко да их контролира; свеће и дрва се више купују него што се потроши, јер их пре времена нестане, кад нема ко да води рачуна ; храна и пиће у бирцузу кошта за једну особу више него код куће за петоро; кошуља, ако је најмање гдедод опарана или рупице искварене, баци се, јер нема ко за два минута да закрпи и оправи; у вече се у бирцузу више потроши, него што би се у уредној кући за три дана појело и попило, али то су све маленкости ! У болести истина нема срца, које се за нас брине и стрепи, нема руке, да нам дода лека и чашу воде, али за добре' новце, нађемо миувек, ко ће нас — наједити и пре времена у гроб отерати! Оно друго што сам хтео рећи врло је озбиљно и не спада у „Стармалог".

Аб.

П а р н и ц а. Неки војно, хвалећ" своје, Рекао је: ,,Много трпи земга ова ,,Са топова". „А још више", поп завика, „Од војника!" Док ти неки уча уди Не загуди: „По земљу је срећа веља ,,( ј учитеља". На то скочи ћата стари: „А нисари?" Киппу срце слолар Весе, Подиже се: „Зло по вама, да вам није „Занатлије! " На то ће им сељак рећи: „Ми смо већи! „Што нам земља добра даје „Са села је! ,,Сви ви треба ноге танке „ У опанке!" Ту се деси Цига неки, Слаткореки: „Што рекосте овде јако, „Ако ј' тако, „Онда ј' рајски живот стари ,,Међ чергари. „Сви што нас је, слаби јаки „Сви једнаки! „Сви у лицу мрки, тавни „И сви равни! ,,Још су уз то Циге стари „Парничари; „Ком је криво, нека стане „У Цигане". М. П. Ш.