Starmali

86 „СТАРМАЛИ" БР. 11. ЗА 1888.

Мати. А презиме? Сироче. Којанов. Онда Ранко шанну матери: Питај га како ће се звати после зиме. Т.

Ранко. Је ли, ујо, за што ти идеш увек да ловиш зецове ? Ј а. За то, јер ти волеш јести зецове. Р а н к о. Е, ал ја још већма волем јести бомбона; па зашто не идеш да ловвш бомбоне? Ја. Бомбони се не лове, јер њих можемо увек купити. Ранко. Па зашто ми их не купиш ? Т.

Јовица. Је ли мати, шта је то Шабац? Мати. То је место у коме се твој отац родио. Јовица. А у коме сам се Шапцу ја родио?

Мати је увек Јовици говорила кад га је у цркву слала да у цркви мирно стоји, а кад му попа да навору, да га пољуби у руку. Јовица је тако и чинио. Једаред донесе из цркге и кући мало наворе, и метне је на стол. Док се он окренуо, дошла мачка па појела навору. — Мати, која је била у кујни, чује плач. Уђе у собу да види шта је. А Јовица јој јецајући рече: појела мачка навору, — пу-пу-пусти ме да је водим попи, да га пољуби у руку.

Шарени шљунци пише за „Стармалн" 5-ко у Вршцу. Мој чика Лола добије ово дана једног калфу „Швабу", на ком је приметио да се непрестано чеше, и ждрапа, па ће му рећи: „Си Фетер си хам зи лајс". а шваба му одговори српски: в ја немам млого, само аин пар". и Та ке цун траи таифел си верден зи мајн хауз махен фол" рече му чика Лола, ал шваба се расрди па поче да купи свој пинкл ам пукл, јеспап на штап, па рече чика Лоли: „Лебен си вол, а ја не знала да ви тако И хаглих" а ја и ие дошла код вас та ради. * Покојни деда Тршан имао је обичај да своје калфе пре времена буди и то са читави два сата и више него што би требало, па једанпут рећи ће му један калфа (мислим да је био из Баранде) мајсторе! како то ви знате кад треба да нас будите, а немате сата у кући. Та шта ми треба сат, оћеш бољег сата од петла на дуду. Кад једно јутро опет пробуди мајстор калфе, а овај ти се узпужа на дуд, увати петла па му заврне шију. Мајстор чувши да нешто с' дуда кречи, продере се: који је то враг на дуду? „Та ја сам мајсторе навијам сат", одговори калфа, а уједно се и за киселу чорбу побрино. * Са мном у једној кумпанији бијо је и неки ђока Путник који је сваку заповест наопако схватио,

Тако једанпут прочита се заповест да сваки момак који ноћу ради себе напол,е излази да увек „мантл" са собом понесе те да се не би разладио и какову болест навукао. И ђока је тај „Бефел* чуо, те тако када је једну ноћ из собз нужде ради изашао, пребаци свој по „форшрифту увијен мантл" преко рамена па хајд, на несрећу сретне га и Иншпекцијонс официр" па га упита: Зар ви нисте „Бефел" чули. Та не само чуо већ и сам га и прочитао, и зато нисам хтео без мантла напоље изаћи, одговори ђока. * Када је за време српско-турског рата год. 1876 моја кумпанија из Каменице до Новог Сада, одатле Лађом до И. путовала и даље преко фрушке горе на границу маширала, но у И. треба да преноћи и „растује" па онда зором даље. То је било на сам Ивандан, комоанија је стигла у И. баш пред подне, исти ђока Путник који је велика шаљивчина бијо, а неби се за живу главу насмејао, шта ће, оде у једну гостионицу, а чуо је да је гостионичар чивутин и рече: „Послао ме господин капетан да ми дате за њега целокупан ручак, и при том да му дате приличну порцију меса ма од које живине но ако би имали од патке то би најволио. Гостионичар му рече да дође за по сата и може све па и месо од патке добити. Кроз по сата оде ђока и добије ручак, притом и литру „Бургундера"; оде у свој квартиљ па се нарани боговски, а и Бургундер није поштедио, ГостионичаРУ ј е наручио када ј > посуђе натраг донео, да спреми добру вечеру, и да ће по њу доћи уједно и рачун да напише додавши да је госп. капетан рекао да гледи да је у рачуну умерен, а вечера мора бити тачно у 6 сати готова. ђока је и по вечеру дошао, и зачудио се колико разних фела натоварио му гостионичар. Када је ђока и вечеру сподобио, и посуће тек око 9 сати у вече однео, и рекао гостионичару да сутра зором преправи „фруштук" а канетан ће доћи да „фруштукује" а уједно и „цех" исплати. Од господин капетана наређено је при „Бефелу" да ће „хорнист" чим куцне 3 сата у јутру свирати „фергатерунг" сваки да гледа да што пре дође да се пре пође, да би пре до Раче стигли, и да не би по сувцу и врућини „маширали". У јутру тек компанија „Сак унд пак" да пође, ал ето ти гостионичара трчи ко без душе па право пред госп. капетаном. Гостионичар : Молим господин капетану ваша рачуна није јошт „гедект". Капетан: Какав рачун? Када му гостионичар исприча све по реду како је било, капетан се љутећи насмеја па му рече: А познајете ви тог момка. Како да га не познајем. Капетан извади сабљу и стаде командовати: „Хабт ахт" „Комиани ин ајн глид". Када се сви војници у један ред ставише рећи ће капетан гостионичару: „покажите га који је тај". Гостионичар пође загледајући сваког војника, пређе једанпут врати се натраг, пр^ ђе јошт једанпут, а када и трећи пут пређе и све војнике редом је разгледо, упитаће га капетав: Па добро како је тај момак изгледо. Господинс био