Stražilovo
259
СТРАЖИЛОВО. БР. 9.
260
Орбин ерцем и душом за живота, честити родољуб ТриФун Вујин чинио је тако васцелог века свог — чиниће тако и након смрти своје лепом задужбином овом. ! Ево речи његових на самрти, воље мј последње: „Пошто ми је*) просветнж напредак мога милог српског народа свагда пред очима лебдио; и пошто држим, да је пре свега нужно, да се наши постојећи просветни заводи сасвим осигурају па тек онда да се ради на стварању нових покретача просвете; то, колико желећи са своје стране овој потреби у неколико одговорити, толико надајући се, да ку овимсвојим примером и друге будне родољубе српске на то побудити — остављам на фонд српске велике гимназије новосадске 5000 фор, с | том једином жељом, да ми се сваке године — у колико св, мученик Тривун не би у недељни дан пао — сваке недеље после св, Тривуна по свршеној литургији парастос за душу даје". И Бог да, прости — покојна му душа била, и потоња жеља му се, бог-да, испЈнила! За три четврти столећа опстанка ове просветоноше народне, српске православне гимназије новосадеке, у реду и низу толиких и толиких јој приложника и добротвора — до оснивача Саве племића Вуковића и потоњег штедрог владике Платона Атанацковића и родољЈбних приложника Ј1уке Миланковића и сестре му Марије Петровића: до њих најбли жег места себи ухвати међЈ добротвори гаколе ове српске жарки просветољј 6 ТриФун Вујин даром и светлом овом задужбином својом. Јесте, он је љубио просвету и разбирао за напредак гимназије ове и разбирао за наиредак ученика јој од год до год: на измак свакој години школској донео би тај пријатељ омладине на науци дукч.т-дарак најбољему ученикЈ, те би и поименце наменио којему — толико је разбирао се и познавао добре Јченике на школи овој, на науци ! (Јушта благост красила га човека-Србина; сушта строгост одликовала га војника-Србина: строго војнички је живео, строго војнички и у очи смрти своје наредио и Јредио погреб и васколик трошак погребни, да што више претекне привреде мј и заштеде доброчинствЈ — мудро и строго нареди све, као да ће сутра дан не у гроб, на онај свет, већ цигло по дужности, куд на војску! Слава тому човеку; част таком војнику — дуговечан спомен био у народу ерпском том честитом за живота Србину и довека врлом покојнику. Слава добротвору српске православне велике гимназије новосадске ТриФунуВујину! Е да бог-да, на-њ се угледао свак и свиколики пријатељи просвете народне, књиге и просвете српске од сад, и до иослетка! . . . У Новом Саду 23. Фебруара 1885. Александар Сандић. *) То је тачка 7. у тестаменти покојниковој.