Stražilovo

261

262

КНЕЗ У КУПАТИЛУ. ПРИПОВЕТКА ЈАШЕ ИГЊАТОВИЋА. (Наставак.)

ароброд се већ кренуо, морнари вичу, лупарају, но то неће пробудити наше путнике, ма да нешто и чују. Пролазе покрај станица, код сваке излазе и улазе, и једнако ће то тако трајати. Пришелци траже себи места, ал га нема, морају се ла палубу задржавати. Тако траје неко доба, па се путници са својих легала дигоше, а да се за дан спреме. Већ је дан. Гдекоји вади из торбе, да се заложи јутарњим. Дигне се и кнез, протре очи, погледа десно-лево, до њега се затежу кајишеви; не зна, шта то значи; кад то примети и Миливој, који се такођер дигао, погледа мрко на комшију, па се продере: — Иди даље, Авраме, тек се нећеш пред нама зауларити. И доиста га Чивутин послуша и оде на другу страну; не сме у коштац са бесним катаном. Сви су на ногама, па који за тиквицу, који за торбу. Кнез понуђа редом друштво оним, што има. Бадава, кнез је, а остали сви тек млађи, и ту је он старешина. И Миливој своје растре, па се залажу. После се дигну, па оду на палуб, на свеж зрак. Ту се најпре на бунару умију, па се онда шећу горе-доле. Красан пролетан дан. Ветар тек заћаира а са обале доноси мирисав задај, све га гутају. Кнез стане пред Миливојем. — Синаче, кажи ми, што си се тако накострешио на тог Аврама? — Шта се пред нама улари та неверија; то је Чивут. — Шта се то са кајишеви веже? — Та моли се богу чивутски, а ја то не трпим, имам и сам покрај коња ми са кајишеви доста посла. — Та бога ти, Миливоје, зар се тако Чивути богу моле? — Тако. — Но то још не видех. Но ја га ипак не бих терао; нек се моли богу по закону свом, као и ми по нашем. — То ја не трпим мени на очиглед, па крај. Миливој је у таквим стварма кратко насађен.

Кнез је сад слободнији, има добра пратиоца, тако се већ окреће тамо амо по броду, канда је онде одрастао. Оком тражи, где би запео, а да се разговара. Види једног угледног Турчина, лице му озбиљно, ход поносит. Овог неће ословити, не зна, како би с аим започео. Погледа даље, види два младића, сам сумња: из Турске су, руво их одаје. На њима руво од бела сукна, у среди опасани; опет од истог сукна узане чакшире, на нози шиљкашке опанке, па местве, на глави фесић омотан худом марамицом, види се, да су сиромаси. Један повећи сувљи, а други мањи, ванредно широк, здепаст; први мрка, други питома лица, плаве боје. Младићи, једва преко дваест година стари, а већ на лицу зарезана жалост, јад, готово човека привлаче, да им се приближи. Кнез им се приближи, чује српску реч. — Откуда сте, момци; је-л', из Турске? — Ми смо из Турске, одговори већи. — Па куд сте нагли оданде на пут? — Путујемо у Пешту ил у Беч, да тражимо посла. — А јесте-л' ви Срби, кад српски говорите ? Старији, већи уздане. — Ми смо Срби, но смо турска раја, па идемо да заслужимо кору леба, коју пару. — Па зар онде нема посла ? — Кад има, кад нема, а кад си раја, ма га имао, ма га немао, свакако зло. Турчин Арбанас на душу нам се попео, гњети нас, хоће да нас искорени, а тако нас је већ мало; свет хришћански нас заборавио, па кад су нас људи и презрели, тек бог на нас жалосно погледа, — да би нам већ једаред помогао! — Па се тако зло живи онде; дед, приповеди ми штогод о вама, кад сте Срби, и ми смо, кажу, оданде, кад је царство српско пропало. Имате ли земље, шуме, пашњака? — Било би свега, но све је у турским рукама, немаш стопу земље, где мирно можеш главу метнути. Ту је владао цар Душан са својим војводама, онда су Арбанаси цару српском служили, сад смо ми јадна турска, арбанашка раја. Слушали смо, како су наше изневерили, па се силан народ оданде кренуо, а нас су оставили на напуштеној земљи, па туђинци дођоше и све преотеше. Србе онде свако