Stražilovo

(581

СТРАЖИЛОВО. ВР. 22.

Онај славуљ, који тако њежно жали Своју ђецу или љубовцу млађану, Сладошћу испуња сву ми родну сграну Умилни му гласи тугом задрхтали ; Сву ноћ пратећи ме нијесу престали, К'о да ми спомињу срећу укопану; Моји златни часи задаше ми рану, Јер, да мру богиње, нијесу вјеровали. 0 како је лако вјеру преварити! Да с' у црну земљу претворе ми она Два ока лијепа од сунца сјајнија! Сада видим, да мој удес грозовити Хоће, да ме тако научи смиона, Да ништа не може трајати што прија. 4. Је л' ово гњезданце, мој финикс у коме Златно и пурпуно перје стече своје, Коме испод крила сташе срце моје, Тер ми сада шиље уздисаје троме? 0 први узроче злу мом слађаноме, ђе лијепо лице, ђе свјетило, које Горећи, у срећи мене снажило је? На земљи ти ље већ нема пара, бо'ме. Овђе си ме сама јадна оставила, Да пун туге свеђ' и страхопошговања Полазим мјестанце, што си оеветила. Ноћ је сада трајна изнад милог стања. Окле разви крила к небу и ђе с' била Вична. да те буду радосна свићања.

Тужне пјесме ајте к студеном камену, Који благо моје у земљи сакрива, Ту зовите, ко се с небеса одзива И ако је т'јело у гробном плијену. Реците јој, да ми у свакоме трену. На ужасном мору жиће теже бива; Ал' споменке купећ рука ми брижљива Све корак по корак тражим стопу њену. 0 њој самој живој и мртвој зборећи, На мртвој, бесмртној правије ћу рећи, Да је свијет позна па да ми је љуби. Нека пази, е ћу и ја брзо проћи, Нека ме дочека, па ђе нема ноћи Нек' ме собом узме, да ме не изгуби.

Ако часна љубав може стећ' награде, Ако милост може и још као прије, Награда ме чека е ни сунце није Чистије од вјере моје душе младе. Моја драга сама већ најбоље знаде, Да ме згар'о вазда плам жеља овије', Јер што р'јеч слушаше из уста мојије' Душу и срдашце ово гледа саде. Тер се надам, да ће јој се ражалити На тешке уздахе моје, те да ће ме Често милостиво с неба полазити. Још се надам ово, кад оставим бреме, Да ће по ме доћи у онојзи кити, Што у рају слави часно наше племе.

РАЗНИ ПУТЕВИ. ПРИПОВЕТКА МИЛАН А СЛВИКЛ. (Наставак)

XIX. ' етлови су давно заборавили на своје већ историјско „прво" кукурекање, кад су се манастирски гости, један по један, извлачили из својих соба и управо се упутили у трапезарију. Ту их је већ чекао спремљен доручак. Станићка, Драгиња и Мара биле су прве, које се на обзорју показале, но кад своје друштво нису виделе, пођоше мало ио манастиру. На путу сретоше Самујила, који их је немо поздравио и даље се журио. Мара је била мало кокетно обучена и гледала је на све стране, не би ли где год нашла свог јучерашњег ревнос-

ног удварача. И заиста, ено га, где излази из своје собе. Милић је одмах, чим је глумице спазио, приступио к њима и руковао се са сваком, питао их, како су спавале и радовао се, кад је добио повољан одговор. На његов предлог упуте се сви у трапезарију, камо су за кратко време дошли и Станић и Дражић. С њима у друштву био је и 'Геофан. Кад су доручковали, окрене се Станић Милићу и запита га : — Ала, господине, реците ми, како сте провели овде у манастиру! Мени се чини, да не бих могао остати ни два дана усамљени јуноша.