Stražilovo

683

ОТРАЖИЛОВО. БР. 22.

684

— Одмарао сам се, одговори Милић, и верујте ми, да ми је пријао одмор. Самоћа је била за мене мелем, потреба, и никад за ово време нисам се зазкелио друштва —■ осим што сам јуче и ево сад искусио, да је друштво још већа потреба и још бољи мелем, дода Милић и окрене се Мари. — Један напредак видим на вама, рече Станићка, а тај је, што сте постали према нама, управо према Мари, галантнији него што сте били до сад. Да, галантерија није била до сад главна црта ваше нарави. — Нећу да кажем, да ме је посао пречио од извршивања те пријатне обвезе, рече Милић, али нисам нашао у себи позива за ту струку. Био сам, не кажем бојазљив, али — није ми галантерија никад ни пала на ум. — То је бар искрено, примети Мара. — И да се ви, госнођице, нисте ту нашли, настави Милић и окрене се Мари, можда бих остао такав во вјеки вјеков . . . — Амин, дода Теофан. —• Али ваше присуство, настави Милић, пробудило је то својство тек у мени. И ја вам се захваљујем. — Па шта сте све радили? запита Дражић — Лутао сам по шуми, одговори Милић, шта више, изабрао сам себи неко песничко место, где сам свагда са својим мислима био усамљен. По читаве сате бавио сам се на том месту и будите уверени, ти су ми сати прошли као лаки, крилати тренутци. Нисам никад ни мислио, да је у мени скривена таква сањалачка, песничка жица и тако развијено филозофско посматрање. Знате ли, господо, да ми је за ово кратко време више шта пало на памет него иначе за читаве године! Уверавам вас, да би сваки човек, који има иоле осећања у себи, на оном месту морао постати песником. Ја не кажем, да у једно и пише стихове — ја их на пример нисам писао — али онај непосредни утисак чисте, свете, неме природе буди и оживљава . такве мисли и таква осећања, која иначе при обичном животу не би никад дошла на површину. Па мисао рађа другу, друга трећу и тако даље, док на послетку и нехотице нисте у сред шареног света, који са овим нашим светом не стоји ни у каквој свези, нити је од њега узајмио икакво својство. Лака крила фантазије носе нас све даље и даље, у недоглед, у недослух, и најзад нам се чини, да смо и ми сами узлетели за фантазијом, за тим божанственим даром, који после разума највећма обелажава човечанско нам својство. Па кад се једном сиђете са те висине, а ви гледите око себе и вама се још непрестано

чини, да сте у сред оног света, што вам створи песничко осећање. Ви се кренете кући а с вама оду заједно умиљате ћерке фантазије ваше. Оне иду, али заостају по мало, и онда их нест;ане са свим, кад се нађете у средини обичног света. ћерке су до душе нестале, али су вам груди напуњене милим, узвишеним осећајима, и ви нећете ни тренутак зажалити, тнто сте у тој слаткој беснослици, у тој шареној дангуби пробавили неколико часова, јер сте наишли у себи на врбло, о ком сте до сад једва слутили; јер сте провели пријатне часе; јер сте сањали, са отвореним очима сањали. Па ако се ваши снови и не иепуне, остаје вам утеха и остаје вам нодстрекавање за даљи рад. Та таквим будним сновима има свет да захвали веру, песништво, филозофију и много шта, што је на човечански род било од битног уплива. Ја се не кајем ни најмање, што сам био у самоћи. Милић је ућутао а у соби је још владала тишина; нико од гостију није хтео да је поруши, сваки је осећао, да су то биле речи из срца, из дубине душе. — Па одведите нас на то место, рече Мара и убрише потајно сузу, која се показала на чарном оку њеном, и ми смо ради да га видимо, можда ће и на нас наићи таково осећање . . . Сви устадоше ћутке и пођоше за Милићем, који се лагано био упутио на ходник. Неколико тренутака за тим било је цело друштво већ у шуми. Добротворна хладовина, благи мирис шумског зеленила, тајанствено тпаптање у њој а од времена до времена јасан усклик коса, одмерено куцкање детлића и хитлено шушкање гуштера упливисало је на све тако да су тек само лаганим гласом саопштили једно другом оно, што су у тај мах осећали. Милић је корачао на пред, удубљен у своје мисли и чисто је заборавио, да с њиме иде такво друштво, које иначе и Најозбиљнија животна питања олако узима а сад иде тако мирно, чисто побожно, само да својим, људским, гласом не разгони ту узвишену шумску ноезију. Еод велике букве једне на малом врхунцу, стаде Милић и ћутке покаже руком у долину. „А!" оте се и нехотице из уста свију. Мара пође брзке стазом, која је водила у ту плитку долину а за њом Драгиња и остали. Кад су били сви на окупу, рече Милић с неким чудноватим осмехом: — Ево, то је оно место. Али вас уверавам, да је само самац у стању да осети сву ту чаролију ; чим су њих двоје, престаје поезија, осим. . . . — Осим ? запита Мара, кад је Милић мало застао. — Осим кад су двоје, који се љубе, доврши Милић своју реч. Али та љубав мора бити света, на-