Stražilovo

687

688

опет састали, и то у башти, повели су гдумци разговор о одласку. Теофан их је задржавао, говорећи, да остану до неко доба ноћи а он ће им после дати манастирска кола да их однесу у Руму; та Рума није далеко. Глумци су пристали на то, али

су искали, да им Теофан и Милић даду реч, да ће сутра доћи у Руму на представу. Теофан и Милић обрекоше и глумци се смирише. Сад зовне намесник ђаче и заповеди му, да донесе ужину, хладна печења И вина. (Наставиће се.)

СУЛАМКА.

ЖАЛОСНА ИГРА У ПЕТ ЧИНОВА. НАПИСАО ФРАЊА КАЈМ. ПРЕВЕО ВЛАГОЈЕ БРАНЧИЂ.

(Наставак.) ПРИЗОР ДЕСЕТИ. Промена. Шума као у првом призору. На бусеновом седишту седи Јефреи. Уз њега Симон и Мирјама. Јефрем. Но сада ми је крај већ, дечице. Што плачеш? ћути, чедо Мирјамо. То мора бити. Моје жудње све К'о звезде ничу тихо кроз густ мрак; До душе касно, али с осмехом Те поздрављају својски, искрено, Навешћују ми бољи, блажи свет. Мој чин живота ја сам свршио; 0 добри Симон мој! И тамо ћу Споменути те. То је сувише; Толики јади — откуд срећа та: Имамо дете; наклоњен нам цар; Јеровоам, земаљски општи спас, И он је ваш. — Толика силна зла, Па сад нам опет срећа синула! Док рекне Јоиљ: како љуба, син? Шта да му кажем, децо љубљена? 0 не брини се, син ти ојач'о, А жену чува храбар заштитник Јер шта би сама жена, без мужа? У окриље је дадох Симону Знаш, Симон, верни, добри сусед наш. (Обојима.) Па пруж'те руке, буд'те као род; (Ови то учине.) Побратите се. Симон. Ево хоћемо; (Мирјами.) Да просим — не ћу, јер бих вређао И тебе и мог побру блаженог; Ал' хоћу бити отац чеду твом И остаћу ти дому пријатељ; Те где су јаче руке умрле, За сина твог ћу ја се бринути Поштоваћу те као сестру браг.

Мирјама. Захваљујем. Симон. Ал' још и Јефрем ће Да живи. Само радост у срцу Потресла га је, јер цар Соломон Толику милост даје — тишти већ! Јефрем. Да; тишти; ето гле Јеровоам К'о ноћ заћуто; понда Суламка Куд оде она? Да-л' је спази ко? Де, викните је! Оца остави! Не вич'те, не, нек дође сама ту. Јеровоама како увреди! Он није стари, сад је нешто туђ, И бежи од нас. Мирјама. Што се за то треш? Па Суламка ће доћи, оче, сад! Симон. И Јеровоам. Ето већ је мрак. Хајд лези, а ми тражићемо их. Јефрем. Да, клонуо сам, ал' сам клон'о сав! Подметните ми што, да с' одморим Па сада ид'те — ид'те обоје. (Заспи.) Симон (после почивке.) У једном часку заспа, уморен. (Оде на лево.) ИРИЗОР ЈЕДАНАЕСТИ. Мирјама, Јефрем без Симона. Мирјама. (посматрајући оца, како је заспао.) Већ заспа; тако брзо дође сан! Опорави га својски, природо! 0 да ти срце вечно заспи бар; Јер не слутиш још, шта је с мезимчем