Stražilovo

685

СТРАЖИЛОВО. БР. 22.

686

стави одмах за тим, мора бити узвишена над свачим, мора бити одана, неодољива, божанствена, јер без тога се лагано али извесно увуче трома проза. Дражић погледи Драгињу а ова као да је осетила тај поглед, порумепи и обори очи. — Је л' да би ово место било за нас, шапне јој у ухо. Драгиња га је иогледала погледом пуним оданости и бескрајње љубави. И она је осетила у тај мах, како су други излигани на овом дивном месту. Станић се међу тим нагнуо на извор и жељно је пио хладне воде. — За иста, рече још у послу том, ово је красно. Бога ми, овако нешто мамуран двоструко осећам добротворан уплив шумске хладовине и свеже хладне воде. — Ти мораш увек нешто рећи, рече му Станићка срдито. — Јеоам ли казао, да ово место није за њих много, рече Милић и насмеши се Станићевој примедби. Међу тим је Мара села у траву крај извора, узела прутић у руку и почела њиме да лупка по води. Милић се поново насмешио, кад је то видео: сетио се јучерашњег призора са момчетом. — Шта премишљате, госпођице? запита је и стане близу ње. — Баш да вам кажем? беше Марин одговор. — Обвезали бисте ме тиме, рече Милић. — Мислила сам о том, говорила је Мара, како овај прутић оставља трагове у води, који брзо пролазе. Ено већ тамо, по корака од нас, не види се ништа од удара мог. А како пак остају трајио у нама људима удари, које нам даје судбина или човек својим речима и делањем. — Чудновато! рече Милић. На овом истом месту, у то исто доба, чуо сам јуче сличну реч, само што је онај, који ју је казао, људске душевне ожиљке применио на овај поток. Као што се на потоку не види уплив прута, тако не треба ни на човеку да се виде нанесени болови, неправде и увреде, рекао је тај, и будите уверени, са његовог становишта имао је потпуно право. — А ко је то рекао? запита Мара. — Није био дух, већ човек као и ја, одговори Милић, младо сеоско момче, кога је оставила драга другом за љубав. — Тај је брзо прегорео бол, рече Мара и погледи у траву. —■ А девојка? запитаће Милић лагано и значајно. — Она није имала шта да прегоре, кад га није ни љубила, одговори Мара.

— За што га је онда заваравала, кад није осећала према њему љубави? настави Милић питање исто тако лагано и значајно. Мара није одговорила на Милићево питање, није ни подигла очи, већ је ћутке отпочела поново да прутићем лупка по несташним талашчићима. — Ми смо се сагласили већ, рече Дражић весело, Драгиња и ја; ми смо уверени да је ово место за нас као створено. А шта је томе узрок? запита и окрене се Драгињи. — Па љубав, прогунђа Станић, а шта ће бити друго. Нешто ми се зева, не знам ни сам шта је, јел' сан или глад. — Хајдмо боље у манастир, рече Станићка, јер овај дембел још ће почети хркати. Ужасно! Ово место и хркање! Еад се друштво враћало, био је Станић вођа, јер се у њему, као што је рекао, развила глад а сан је био тек само као бајаги. За Станићем ишла му је жена и једнако га је позивала. да јој даде руку, да може лакше ићи. Али Станић се није на то ни обзирао, шта више, још је убрзао своје кораке. Милић је водио Мару али није с њоме говорио ни речи. Ни она ни он нису хтели да наставе започети разговор. На послетку је ишао Дражић и Драгиња, не из под руке, већ у тесном загрљају. Сваки час су застали и онда се изљубили; један такав пољубац био је мало гласнији од осталих, да га је чула Станићка. — Видиш море, рече свом мужу, оно се двоје љубе. Како би било, да се у овој шуми — тако је лепо ту — пољубимо и нас двоје? — Брате, одговори Станић, ти знаш да сам пажљив муж, и нећу да ти учиним на жао. За то ти морам одбити жељу, јер — нисам обријан, па бих ти избоцкао румена уста твоја. — Ти имаш увек неке изговоре, рече Станићка зловољно, а то није право. Немој да ти се осветим. Станићка се окрене од мужа свог и приступи Мари и Милићу. Кад су улазили у манастир, баш се чуло звонце, које им је дало на знање, да је ручак готов. Теофан, који их је видио долазити, рече ђаку, да звони. Гости се упутише управо у трапезарију и поседаше на своја места. У пола замишљено, у пола еентиментално осећање, што је до сад обузимало друштво, поче се разилазити под упливом доброг јела и прекрасног вина. Станић се разметао на сва уста, Дражић је певао песму за песмом и тако су се сви осећали добро, осим Маре, која је већином ћутала и само на питања одговарала. После ручка повукоше се гости у своје собе да мало отпочину а кад су се