Stražilovo

1301

ОТРАЖИЛОВО. БР. 41.

1302

чиде науче писати писма свакоЈаког садржаЈа; да се швигариде извеште у тој „вештини" и ту онда тек да видиш ваепитања. Науче девојке да су лицемерие: мислиш бог зна како је учтива, скромна, изображена; а кад тамо шарена лутка, празна љуска. Место учтивости распуштеност, место скромности раскалашност, место изображености и интелигентности, незнање, неумешност, нетактичност. И тим васпитавањем по заводима туђим се тежи з 1 бољом, здравом образованошћу у нас! Према горњим речима се сме поуздано тврдити, да се женске из тих „инштигута" враћају или као извеџбане намигуше или као што су и — отишле: оно главно заман тражимо; узалуд очекујемо темељно образовање; забадава гледамо, да ли је ту што развијености и спреме за даље домаће и социјално изображавање. Онда је далеко паметније, да је кућа уштедила тај силни трошак а и дотичне женскиње не би тежиле за лудоријама, што је свикла у „инштитуту", него би била задовољна и мањим; а и употребила то (изгубљено сад) време на заиимање, што би јој доцније више, много више вредило. Али овако дна велика губитка за нас То је све. „Е па што ћемо радити, кад смо ради, да своју деду што боље изобразимо!?" рећи ће многи родитељ. Ирема нашим и данашњим приликама је тешко дати „ваљаног" одговора. Али бих ја на прво место метнуо јавне грађанске школе за одраслију женску омладину, а не какве „репзтпа!.-«", где су девојке увек заједно. Девојче да је у честитој кући; али би понајбоље било пред родитељским очима: то је сигурније и јевтиније. Под руком материном, па мати да јој буде учитељица (ал не онаква, као што је нацртала поштована Српкиња), учитељица за живот; Српкиња, а не каква из Шт;.јерске или из Естрајка затуцана Немица или чак од рода израјиљева . . . Док је мања нек иде у школу, кад одрасте већ нек учи приватно. Прилике су зато скоро увек поспешне. „Инштитути" су ми у онште врло сумњиви за

изображавање наше омладине женске. Нека их негују, ко их је подигао и за кога их је нодигао. За нас нису. Једва би нам вредили и наши, кад не би били удешени на здравој народној основи. Јо, али то је тако у друштва нашег! „Научиће француски, немачки, маџарски и т. д. у „инштитуту" мисли мати, а кад тамо — врати се па је или научила немачки и нешто оног, понешто овог али тешко нама с нашим језиком! Једно научи, друго заборави. А догоди се, да не научи ни другог језика. честито : дакле свој језик занемарила. заборавила; у туђем се не утврдила, већ онако половно зна — ето плода од таквог изображавања. Ево нас опет код језика. Морам напоменути, да је то прилично зло за нас, за омладину оба пола, што се тиче језика и изображавања. Док омладина чругих просвећених народа негује и подиже своју образованост из дела на рођеном језику, ми морамо да се даље изображавамо туђинским језицима. Зло је за то, што се при таквом послу понајвише занемари наш рођени језик. За то поред тога негујмо и свој језик, те ће бити мање зла. Него многи наш родитељ греши јако, што натовари деци у исти ма, кад управо почне учити свој језик, још и немачки маџарски, француски па неки чак и енглески: ту да је глава незнам колика, па не ће дете научити честито, већ ће имати грдне штете, јер се тиме растрза умна енага, а особито данас поред толико предмета у школи. Ту је опасан заметак површном образовању обе етране, а нарочито образовању женскиња, јер оне према околностима не могу доћи до боље и темељније науке ни да се више позабаве њом. То је већ зло, то учење силних језика у исти ма Али ево још горег удеса: где гледе, да девојке науче стране језике пре још него свој рођени. То је нрава несмислица. Први педагози су нагласили и утврдили давно већ, како треба ићи за тим, да се прво и прво научи матерњи језик; прва граматика треба да је граматика матерњег језика. (Свршиће с?.)

8ЕКВ18СНЕ БШЕГГШОЕЈ'!. Ап8§етеаћ11 ипс! ићег8е1г1, уоп 8ве1ох,аг Мапојктс. (2\уеИе, 1>ес1еи1;е1)(1 уегшећг(е Аивдаће (1ег „бегђјзсћеп ЕгаиепНес1ег.") Ејвепз1ас11.1885.1т 8еЉз(;уег1а§е <1е8 УегГабзегз. 8 -на. Ст.111.

Српске народне песме, па и уметничке, преводили су до сад на стране језике свагда не-Срби, а

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ. ■- . од тих опет највише Немци. Немачкп је народ на брзо разумео, какво неизмерно благо лежи у нашим народ^им песмама, те је похитао, да прикуии и за себе штогод од тог блага. Најотменији духови немачког њрода бавили се нашим народним песмама; оцењивачи дизали су их у небо и писали читаве раеправе о њиме. Сам Гете је у више маха,