Stražilovo

1395

СТРАЖИЛОВО. БР. 44.

1396

„Јеси л' ђегођ у животу, Марко?" „Јесам, царе, али у рђаву." Па кад су били Турци код њега на слави! Турци, пусти, бију слугу Ваистину а Марко ће да им врати; он до душе неће златним буздованом, али ће својим сваког по једаред да „одудари" : „У мом више буздовану нема, Четрдесет ока ладна гвожђа, Дваест ока лепа чиста сребра, И шест ока жеженога злата: Једно с другим швсет и шест ока." Није чудо, што је Турке поватала грозница, кад им је Марко сгао тако да густира свој буздован, те су радо платили „малемажче". Еако „гемитлих" схваћа Марко борбу са каквим не баш на гласу јунаком, видимо кад га је Мисирлија Џано ударио канџијом: У руци му пуна чаша вина, Жао му је иуном ударити, Пего на ма' попи вино Марко, Па га иразном чашом ударио, Док му прште чело иа четворо, Џано наде главом на тавану. Марко често на завршетку „догађаја" иронише, тако, кад прича својој мајци, како ј<потурицу ударио коњском торбицом, а кад овај паде: „Ја помислих да се Туре смије, Ал' то Туре искозило зубе."

Народ је хтео свог љубимца да прикаже још и веселог и хумористичног; наравно на Марков начин. То видимо у песми „Марко пије уз рамазан вино" и у песми „Орање Марка Краљавића". У првој је песми силан, силовит, не осврће се на „јасак" цара Сулејмана, већ Марко игра колом уз кадуне, Марко иаше сабљу оковану, Марко носи зелену доламу, Марко пије уз рамазан виио; Још нагони оџе и аџије Да и они с шше нију вино. Сироти чауши ! мораше страдати! Прште купа а прште и глава, И проли се и крвца и вино. Кад је пак сео уз цара, онако, какав је био а цар му вели, да на њега „потворише" да чини против запосги. Тада се почео Марко правдати а резултат је био: „Иди, Марко, те се напиј вина! У „Орању" је Марко пак одмах у почетку хтео да се шали, те неће да оре долине већ цареве друмове. Да богме, јуначипа као Марко, не може се шалити као какав фићфирић; он мора мало и незграпно — зато су и платили Турци јањичари главом. Само шта му је рекла мати, кад јој је донео три товара блага и рекао: „То сам тебе данас изорао '? Мислила је у себи: А шта му и говорим! Марко остаје Марко. Милан Савић.

ПУТОПИСНЕ ЦРТЕ. (УСПОМЕНЕ ИЗ ИТАЈШЈЕ) ИЗ МИЛАНА НА К0М0К0 ЈЕЗЕРО.

I. илано. ту највеку и најживљу варош горње Италије. која се пуним правом зове талијански Париз, похађају сваке године у великом броју не само странци, који траже разноврсна уживања у велико-варошком животу, већ можда још у већем броју такви путници, који се наслађавају у тихим радостима божанске природе. Као што махом сва већа места талијанска, у првом пак реду Рим, Нанољ и Фиоренцију, красе убави предели, тако је исто и Милано дично са лепоте своје околине. Северно и североисточно од Милана пружају се горњо-талијннска језера, од којих је најленше „Лаго ди Комо" — комско језеро. Ко је год видео комско језеро и возио се по њему, није могао досга да се надиви његовим кра-

сотама, којима га тако издашно ооасу природа и човечија вештина. Особито се лако и удобпо путује на то језеро из самог Милана. На железничкој станици издају се карге по умерену цену за пут на комско језеро и натраг. Карте важе за више дана, тако да се путник по вољи може задржавати на више места што леже на том путу, а просто му је и у лругом правцу вратити се натраг у Милано. Беше дивно јутро у месецу августу, кад сам из Милана железницом путонао на комско језеро. IIарна кола јуре по равној, ванредно добро обрађеној пољани. Не верујем да игде на свету има земље, која се тако бршкљпво ради као околина миланска, где човек неће наћи ни стопе празне просторије. Баште, ливаде и поља пресецају на све стране небројени канали и каналићи, из којих се вештачки