Stražilovo

1393

1394

Даривали тешком топузином, И ја ћу је теби поклонити." А кад џин не хте мировати, Марко скиде тешку топузину А завара очи Латинину. Па он ману тешком топузшгом Латинина међу очи црне, Оба ока н>ему искочише. Тако је исто Марко галантан, кад избавља девојку од дванаест Арапа. И ту најпре вели доброћудно: „ИдУ одатле, децо Арапчади, Да ја о вас не огрешим душе," па тек онда скочи соко и повија црне гавранове. И у песми „Марко Краљевић и Арапин" долази тек онда у помоћ, кад га је девојка замолила сама а пре тога вели: „А ја волим моју русу главу, Нег све благо цара честитога." Па кад стигне у Цариград и кад се нађе с девојком, и кад јој се казао и девојка му се обесила око врата, заборавио је, да је пре казао: „Ја с' не бојим цара и царице, Ја се бојим Бога и Јована", већ се разнежи те рече: „Док је мене и на мени главе, Не дам тебе црном Арапину." Но ни ту га не напушта хумор, и у даљем говору вели девојци: „Нек ми штогођ за вечеру спреме, Ал нека ми вино не омале." У најлепшој лепоти показује нам се Марко, кад укида свадбарину. Ту га видимо не само као заштитника девојачког него и васцелог народа У тој је песми Марко на врхунцу своје племенитости, у тој је песми народ излио сав свој узвишепи појам о свом најдичнијем јунаку. А кад Марко саслушао речи, Крену Шарца, оде низ Косово. Добра Шарца врло расрдио, Из копита жива ватра сева, Из ноздрва модар пламен лиже; Срдит Марко језди низ Косово, Рони сузе низ јуначко лице, А кроз сузе гљевно проговара: „Ој, давори, ти Косово равно, Шта си данас дочекало тужно, После нашег кнеза честитога, Да Арапи сад по теби суде! Ја срамоте поднети не могу, Ни жалости велике трпити, Да Арапи таки зулум чине

И да љубе младе и девојке. , Данас ћу вас, браћо, осветити, Осветити или погинути." Но кад је дошао Арапину очи на очи, опет га је спопао стари хумор, и кад га је Арапин ударио три, четири пута: Насмеја се Краљевићу Марко: „0 јуначе, Арапине црни, Ил' се шалиш, ил' од збиља бијеш? Ј И затим му рече, да ће га удариги само т олико пута, колико је пута он њега; али после првог удара одлети Арапу глава: Насмеја се Краљевићу Марко: „Воже мили, на свем теби вала! Кад брж оде са јунака глава! Канда није па њему ни била!" Па тек онда је „заредио" Арапове слуге. У једном случају се Марко ослонио на жену, на крчмарицу Јању, кад га је оно ухватио ђемо Брђанин и њега довео до крчме: А испаде крчмарица Јања, Кад сатледа савезана Марка, Марко на њу очи иреваљује. Знао је Марко, куда упућује ђема, и да га боље завара, вели ђему: „Има, ђемо, бијела мехапа, И проклета крчмарица Јања, Сад ће ми се осветити Јања: Доста сам јој вина потрошио, А нијесам дао ни динара." То је ђемо једва дочекао. Како му је пак доцније било, знамо врло добро. * Марко неће управо никад да ја хумористичан; али кад се деси прилика, он је пропрати или речима или делом а н а м а то онда изгледа хумористично. У многим приликама Марко и не мисли да се шали, већ схвата положај са свим озбиљно; али се ми морамо смешити и нехотице. Колико пута меће Марко Шарцу с једне стране тешко топузину а с друге тулумину вина. Ми се морамо ту смешкати, али њему није било баш до шале, јер он меће мешину вина Шарцу само зато, „да не крива ни тамо ни амо". К'о бајага! Зар само зато? Па онда, кад хоће да је сграшнији него обично! Онда изврати ћурак од курјака, капу такође, те је саставља с обрвама... и Љутици Богдану обамрле ноге, кад га је таквог видео. Колико хумора лежи у речима његовим, кад га је цар извадио из тамнице да се бије с Мусом Кесеџијом!