Stražilovo

1399

СТРАЖИЛОВО. БР. 44.

0 д г Г. В. К. НА ЊЕГОВ: ОДГОВОР На тврдњу Вашу у чланчићу Вашем: ТТупомоИ за сриски црквепо-народни конгрес 1731." (33. бр. о. л.), да је печатано у њему пуномоћије од 9. маја 1730. братсва манасгира Ораовице и Дреновца, дато било игуманима речених манастира, да заступају своје братсво на народном сабору, који је држан на Спасов-дан 7. марта 1731. у Београду, и на ком је био изабран Вићентије Јовановић за митрополита: написао сам ја у 35. бр. о. л. своје примедбе, у којима сам доказао, да Спасов-дан не може никада пасти 7. марта, да је поменуто пуномоћије гласило за спасовски сабор од 1730. држан уБеограду, и да је 1731. сабор, на ком је изабран Вићентије Јовановић држан у Карловцима а не у Београду. На исте моје примедбе, написасте Ви у 38. бр. о. л. одговор. у ком рекосте, да пошто сте увидели, да се у 104. Летонису вели: да је 1731. био сабор у Београду, на ком је изабран Вићентије; у књизи: „Српски народни сабор" (што не рекосте г. 1869.?) од др. Стеве Павловића, да је Вићентије изабран 1730., а у Пиковој кљизи: „Срби у Угарској", да је Вићентије изабран 1731.: то у поменутом свом чланчићу хтедосте ту несагласност исправити „према једном поузданом извору, који ми је (т. ј. Вама) у рукама," али Вас — рекосте — од те дужности ја реши својим примедбама у 35. бр. о. л. Да Ви поменутим Вашим чланчићем, за незнаоце наше српске црквене историје, не само не исправисте несагласност речених писаца у погледу ггитање: где је и кад је изабран за митрополита Вићентије Јовановић, —• ночем знаоци наше српске историје знају, да та несагласност код њих потиче отуда, што ни један од њих није знао: кад је, а двојица и где је изабран био за митрополита Вићентије — но их њиме још погрешно научисте, да Спасов-дан може и 7. марта пасти, и да је Вићентије заиста 7. марта 1731. у Београду био изабран за митрополита: то је јасно као сунце. Ко се подухпати већ посла, да поправи за незнаоце наше срнске историје, несагласност речених писаца у погледу године дана, а у неколико и места избора митронолита Вићентија, тај мора пре свега знати, да је Вићентије изабран у Карловцима 21. марта 1731.; да се писац „Народни конгреси овостраних Срба" у Летопису већином држао књижице; „Ас^ептаазЈде БагзЈеПипј? с!ег Шшзсћеп Ш1лопа1-Соп§гев8е", а др. Сгеван Павловић у својој

0 Б 0 Р НА. „ПРИМЕДБЕ" У 38. ВР. 0. Д. књизи: „Српски народни сабор 1869." да је сам признао, даје оаисао држане саборе до Марије'Герезије, дакле и сабор 1730. по истој немачкој књижици, те пошто је иста књижица пуна погрешака, а какав је поуздан извор Пикова историја „Срба у Угарској", види се и из тога, што он не зна као што треба, кад је држан први изборни сабор, кад је умрво митрополит Исаије ђаковић, кад је изабран за митрополита Мојсило Иетровић, кад је укинута пећска патријаршија: то и писац поменутог чланка у Летопису, и г. Павловић, и г. Пико учинише ногрешке, те нрви рече, да је Вићентије изабран у Београду 7. марта 1731., други у Београду 1730., а трећи не рекав где, 7. марта 1731. Не стоји даље тврдња Ваша, да сам ја у поменутим својим примедбама, опазио погрешку у погледу места и године избора митрополита Вићентија, која је погрешка чекала у Летопису од 1862. до 1885. да се исправи: јер погледајте у 113. књигу Летониса, па ће те на 204. стр. наићи, где г. Гавра Витковић рече: „Остаје нам да изнесемо још један спис, који је по томе важан, што из њега дознајемо, да је сабор, о коме смо сада говорили, сазван 4. фебруара а не 7, марта 1731., и да неје држан у Београду, већ у Карловцима. И по томе видимо, да је погрешио нисац о народним конгресима (у Летопису за 1862. г., 104. књигу, стр. 79.) једно што је изоетавио сабор, који је 1730. одиста био у Београду, а друго, што вели, да је овај други био у Београду а не у Карловцима, и што је најзад погрешно у датуму." У поменутим својима примедбама, ја рекох, да је сабор 1731. био сазван за 14. фебруар, дочим г. Витковић вели, да је он сазван био за 4. фебруар, као што се у истини и вели у једном пуномоћију од њега наведеном а то сам чинио за то, што ја у том питању више вере поклањам г. Швикеру но г. Витковићу, а зашто, казаћу на другом месту. На речи Ваше: „да Вам не замерим. што Ви не можете веровати, да би ја своје примедбе завршио са речима, „да Вам неће ни мало шкодити, ако мало боље нроучите историју нашег српског народа", да се под рецензијом Дучићеве расправе о наследству пећске патријаршије у 15. бр. „Јавора" о. г. не налази слово „К", истину Вам велим, да ја прво и прво нисам ни знао, да сте Ви ону рецензију писали, а друго да сам то тада знао, тек