Stražilovo

759

ОТРАЖИЛОВО

760

СРПСКА ЕПИКА. ИЗ ДЕЛА КАРЛА ОАОА „ВЕЛИКИ ЕПИ СВЕТОКЕ КЊИЖЕВНООТИ"

(Свршетак.)

еданаеста песма, којој је наслов «Кос о в к а д е в о ј к а»*) ваљда највећма дира од свију. Њен песник — зацело оиај, гато у осталих, које су по свој ириједна по једна постале, у разна времспа. предања,

ниЈе лици из појединих делова

гато вековима живи на уснах народних, од разних иесника * На мађ. превео и Секач, у збирци својој (123—128. с.)

а Г1§6тегб1 1^пука, Јокогап, уаз^гпар ћајпа1ауа1 Ме§-у к1 згбр уавагпар, кога г姧;е1, 1?е1 §:уигкб2 :уе 1ећег 1п§е-ијја, Ре1 уап §уигуе ћб&ћбг кбпуек1§; Рцћа уа11ап ћо&ћбг кепу6г(; У18И, 8 ке(; агапу роћаг1; а ке(} кегећеп. Аг е§;у1к роћагћап Изгка &188 у!г, А та81к роћагћап уап р1гоз ћог. Свакаксгеп јагс1а1 тоз(; а вгер згиг, А (11С8о сгаг §уа8208 сва(;а(;ег6п. Ме§-&г§а(}ј' а убгбкћеп Јекубке!;. Ев ћа кбг(;бк о1уга ћ'1, к1 е1 те§, РГ188 УЈ2буе1 аг1 Љг1;ага гпоава, Ајакага р1гоз ћог!; С8брб§'(:е(;, 8 епп1 а<1 а ћоЉћбг кепубгћо!. Јаг(1а14аћап 1§у ћиккап!; е8е(;1е§' О г1 оу 1 С 8 Ра1 1ђ'и ћоз уИ^егге, Кј а сгагпак 2аки16ја(; ћопЗог(;а. Еб 8ге§епу(; те§ 61еЉеп (;а1а1а ЈоћМк кагја (;бћо1 уоИ; 1еуа§уа. Ез а ћа11аћ (;ег(36ћб1 Ж;уе§уе, Е§у1к оИа1ћог(1а и§у кНбгуе, Но§у а Ге1 (;ис1бје 18 И16§оН;. 01; (;182(;ага тоз(;а Мзз У12буе1, Ајјакага р1Г08 ћог(; свбреп(;е(;(;, 8 те§е4е(;(;е а Љћбг кепубгћбћ 8г1уе ћо§у а161(;аћ61 ГбИоћћап!;, О г 1 оу 1 С5 Ра1 1§у кегЗеи ће82е1п1: „8гер ћи§от, ћејћ, ко880У01 1апука! Уајт1 82бгпуи ћапа(; иг к{ (6§ес1, 1(;(; е ћб81 убгтегбп ћо1уоп§пос1? КН кеге882 е убгтегбп, (;е 82вр згиг? Тап 6у6ге<1? уа§у ћа4уа(1 ва(; (;ап Кеге8е(! (;е, уа§у (;ап бзг а(;уа(1а(;?" 8 а Г1§6тегб1 1апу У1820пга: „Бга§а ћа(;уа, јзтеге(;1еп ћагсгоз, Кет јбубк еп гокопхт' кегезп1, 8ет Дуегет'. 8ет ћакуат 6а(; пет Кегезет, зет бзг а(;у^та(; К;(; еп. 1Чет 1;и(1пА(1-е, 1зтеге(;1еп ћагсгоз, Но§у а(1а(;(;а Еагаг сгаг ћа^апак Ме§ и(;61з20г а 8геп(;8е§е(; ? ГГп Уасбогаћог теп(; аг оззгез (;аћог, Ее§и(;о1 теп(; ћагот ћо81 уајс1а: МЈ1оз уајс1а уо14 аг е1зб кб2(,ок,

удегаене у стихове — песник те песме, велимо, младу девојану, с којом смо се састали у гаестој песми, доводи ни бојно поље, које покривају мртваци и рањеници. Ево је целе, да покаже омирску јасну предочност и аријску непосредност осећаја, која се тако сретно спаја у гдекојој српској јуначкој несми: Уранила Косовка девојка, Уранила рано у недељу, У недељу прије јарка сунца, Засукала бијеле рукаве, Засукала до белих лаката. На плећима носи леба бела, У рукама два кондира златна, У једноме лађане водице, У другоме руменога вина; Па се шеће по разбоју млада, По разбоју честитога кнеза, Те преврће по крви јунаке; Ког јунака у животу нађе, Умива га лађаном водицом, Причешћује вином црвенијем II залаже лебом бијелијем. Намера је намерила била На јунака Орловића Павла, На кнежева млада барјактара, И њега је нашла у животу, Десна му је рука осечена И лијева нога до колена, Вита су му ребра изломљена, Виде му се џигерице беле; Измиче га из те многе крвце, Умива га лађаном водицом, Иричешћује вином црвенијем И залаже лебом бијелијем; Кад јунаку срце заиграло, Проговара Орловићу Павле: „Сестро драга, Косовко девојко! Која ти је голема невоља, Те преврћеш по крви јунаке? Кога тражиш по разбоју млада? Или брата, или братучеда? Ил' по греху стара родитеља ?" Проговара Косовка девојка: „Драги брате, делијо незнана! Ја од рода никога не тражим: Нити брата, нити братучеда, Ни по греху стара родитеља. Мож' ли знати, делијо незнана, Кад кпез Лазар пречешћива војску Код нрекрасне Самодреже цркве, Три недеље триест калуђера? Сва се српска причестила војска, Најпослије три војводе бојне: Једно јесте Милошу војвода,