Stražilovo

747

748

Шиљани су од вармеђе комесари несигурности, хтедох рећи еигурности, у опасне крајеве, ироглашивано је онсадно стање; али ништа није номогло. Није закон неваљао био, људи су само грешии. Редовне власти, редовни судови нису били у реду и да се реда направи, морало се ванредним путем ударити, али и тај ванредни пут не би био помогао, да се није ванредан човек нашао. Тај ванредни човек, тај Краљевић Марко новога доба, тај кнез Милош у Маџарској био је гроф Радаји. Да страшна имена зликовдима. И данас још кад се читају по новинах извештаји о раду саборском у Пешти па се спомене име Радајево, задркће читава легија неваљалих грађана: шта, штапише у новинах? да неће опет доћи 1'адаја ? а поштене, вредне душе уздану па веле: о, дао би Бог. Томе је човеку у доба, о коме ми у овој приповетди ишпемо, дало министарство особиту власт, да сам вата хуље и сам да им суди; дало му је полидијску и судску власт. И он је ту власт извршивао најжешћом енергијом, најљућом строгошћу и највећом неприступачношћу. Можда је и претерао по који пут. Можда је уз гомилу трутова друштвепих и коју пчелу згазио; али да није тако радио, све би пчеле пропале. Ио није ово сравнење згодно, него треба рећи: у клупчету отровних змија можда је кога и гуштера убио па то онда није велика штета; јер гуштер ако и није опасан, ипак је гадан. Било ово или оно, тек глас Радајев постајао је у оно доба за хуље сваки дан све страшнији и страшнији. Од њега се ништа није могло сакрити. Он је нашао убиде, што су пре тридесет' година крвно дело учинили, он је нашао коње, који су на крај света одведени, чивуте, што су сиротињу пуку осигуравали и шпиритусом је тровали, нашао је враче и врачаре, све пандуре и комесаре, све пасоше и нотароше, почео је од земунице па се попео на адвокате. Гле мене, какве адвокате ? на двокате и трокате куће и дошао би био и до великих налата, да није оне немачке пословиде: „мали се вешају а велики пуштају", те се опет спустио на ниже: на чарде и пустаре; али и то је доста. Вачка је уједаред пренула душом као опсађена варош, кад се опсада уклони. Сада се ниси требао закључавати, ниси требао сам стражарити, нису ти ни други стражари требали, а све и да су ти што требали, не би их нашао, Радаја их је све у Сегедин прикупио па је, без њих, сам читаву Бачку и Банат боље чувао него сви и дарски и краљевски и вармеђки и општински чувари. Сада је ратар могао мирно оставити плуг на њиви, са коња уларе скинути па их у пашу пустити, а он одмах с вечера извалити се па хркати дотле, док га шева не пробуди. Тако одморан могао је су-

традан што и урадити. Жена ако је у вече нростирала кошуље на еведри па се кише не боји, од другог чега нема се плашити, може их и преконоћ сушити. Мајстор не мора у вече алат склањати и у затвор уносити па ујутру дангубити са изнашањем; јер, где га у вече остави, ту ће га ујутру затећи. И сам лецидер могао је свој медљани еспаи под шатром на пијаци оставити а он отићи кући да спава. У винограду није више требало пудара, на њивах субаше. Радаја је био и паша и субаша. Не фали ниједног грозда, ниједног зрна варива, ниједне кућице кромпира или главе куиуса. Па кад су те главе на миру биле, мозке се мислити, како је са човечијима било. Само од Бога, од никаквих крвника више ниси се имао бојати. Па и сама марва канда је знала за Радају. Нигде штете у забрани. Друмови, линије, жито, све је то цело, као цела форинтача, коју чивути нису обрезали. Него је био страшан тај Радаја. Многе је сам звао а многи су и без позива ишли; није нужно било никог везивати и пратити. Као жаба што од страха сама скочи змији у уста, тако су зликовци све летили у Сегедин. Но било их је, који су иронашли, да је боље ићи Богу, него Радаји на истину, па и одлазили су. 11. На искушењу, Баш када је чича Јова са Пером заклао суседову јуницу, стигао је позив на крчмара Саву, да за 8 дана иде у Сегедин. Пера је премрво, кад је то чуо. Да неће Сава и његово име при истрази споменути, а како зликовце у Сегедину испитују, исповедиће се боље, него што би се попу на самрти исповедио. И чича Јова се забринуо јако, тако је бар по његовим речима изгледало. — Синко, рекао је чича Јова Пери, кад је чуо за Саву крчмара, неће бити добро. Ја сам ти несрећан у крађи. Први пут украдох па ето Радаја. Откуд га нечастиви сад баш донесе! Сад се мора, брајко, на опрезу бити, траг се мора заметнути, да ни Радаја не може на њега наићи. Што се слободније будемо владали, тим ће се мање на нас посумњати. ГЈ р в о и с к у ш е њ е*. Док је он то говорио, викао је Чивут : коже, коже! — Ха, баш добро, сад ћемо продати јуничину кожу, да се бар она код нас не нађе, рекао је чича Јова. — Где би наопако то радио, чичо, та познаће но жигу, да није наше марвинче. — Хоће да, зар ће он гледати жиг, а и откуд