Stražilovo

749

СТРАЖИЛОВО

750

зна Чивут, какав је наш жиг, а сусед ће и сам рећи: није то од моје јунице, откуд би у то страшно, Радајево доба смео чича Јова туђу кожу продавати? Чича Јова је дозвао Чивута, иа се ценкао с њиме толико, као да му није крадену ствар иродавао. Пера није смео да буде ири погодби, па тако није видио ни Чивута ни кожу. — Где си ти, море, питао га је чича Јова, кад је отишао Чивут и однео кожу. Ти ћеш мене, кукавицо једна, још у зло увалити. Шта се плашиш? Треба се чинити невешт свега. Ни Гадајев Гадаја не би могао тгомислити, да сам ја крадену ствар продао, тако сам се ценкао. Тако треба, није то лако хуља бити, мој синко. Има ту муке свакојаке. А ти, какав си, још ћеш напослетку сам отићи у Сегедин и пријавити се, да био лопов. Друго искушење. Тога даиа после подне призваће опет чича-Јова Перу: — Синко! Све горе и горе. Ја сам с'е обрадовао, само кад сам кожу продао, а на месо сам и заборавио. Мислио сам мало час да га гдегод закопамо, али већ се зна у селу, да смо заклали марвинче. — Шта наопако, па шта ћемо сад? упаде му у реч Пера а од страха дакће већма него вранче, кад га истргнеш из мачкиних уста. — Није још наопако, али послушај ме даље. Сад баш прошао поред наше куће пандур, што си га ти тукао, па ми каже: А, чича-Јово, зар ме нећеш звати на паприкаш? — А откуд ти знаш да сам ја кувао паприкаш? — Намирисао сам ја, вели он. Знаш, синко, да ти пандури имају добар нос. — Е појели смо ми већ паприкаш, рекох ја, да бих га се отресао. — Ако сте сав паприкаш, нисте све месо појели, једно марвинче не може се уједаред скувати, доскочио ми је он. — А откуд ти мислиш, да смо ми марвинче заклали ? — Но баш кад питаш, право да ти кажем. Ноћас сам ја напољу пред општинском кућом спавао, па сам пред зору чуо неку рику, тако из ваше авлије, али се нисам на то ни осврћао, но кад сам јутрос чуо, да је нестало суседове јунице, ја сам одмах помислио на Перу, па да му се за оно у недељу осветим, а ја сам дошао вашој кући; врата су била отворена; ја сам у авлију ушао, вашке ме ваше, знаш, већ познају а и забавиле се око бурага марвенског, довукао сам се до иред шупу и све сам видио — Шта, видио — па хоће ли тужити, прекиде опет Пера чичу.

— Чекај море, ала те боде та чела за клобуком. Мислио сам, каже пандур: а, Перо сад си долијао; али кад сам видио, да и ти око марвинчета радиш, онда сам се шинуо по челу, како нисам могао номислити да ти нећеш допустити, да Пера што крадено твојој кући доведе. Јамачно је марвинче ваше добило наступ, кад је рикало иа си се поплашио, да не угине те си га заклао. — Није то, рекао сам му ја, него одрешио нам се ждребац па отишао у вољуску шталу па тако ударио једну јуницу по нози, да је на поле пребио те сам је здраву читаву морао заклати; него кад те нисам звао јутрос, а то би, знаш и сам, учинио, да сам те видио, а ти дођи довече на вечеру па ћу те и с оном мојом прзницом измирити. Је ли, синко, ја мислим, да ће то добро бити, данас треба са сваким у љубави живити; јер данас тек зуцне когод штогод, ето Сегедина. — Па да ја свога крвника још частим? Да није Миленка тргла му наџак на страну, расцепао би ми био главу на две поле ономад у колу. — Е тако је, синко, човек, који није чистих руку, мора свашта да прогута, зато: „Благо човеку који не иде на скупштину безбочничку и на путу грешничком не стоји и у друштву неваљалих људи не седи", каже свето писмо. Т р е ћ е и с к у ш е њ е. Чича Јова позвао је на вечеру осим пандура још и других људи. Сви се већ искупили и поседали за сто те пију мученице. Пера је отишао, да по заповести чичиној уноси паприкаш. Газасуо га на две на три чиније, да се разреди по столу па ће једну по једну уносити. Донео је прву до собњих врата па је онда ту застао и чинију из руку испустио. А и како не би, кад је пред њим стајао чика Гавра, од кога је украо јуницу! Док је он у кујни сипао из котла у чиније, ушао је сусед Гавра у собу. — Сад сам готов, шта ће тај ту, помислио је Пера, а чинија и сама исклизла му из шака. Али није било тако страшно. Чича Јова кад је већ звао друштво себи, није могао заборавити на ирвог суседа свога, с којим се особито лепо живи. А друго, то би тек зло било, да га сад звао није. Сусед би одмах посумњао, да ту има нешто кад га чича Јова не .зове а иначе га увек зове. Нађоше и суседу места, Чича Јова је покупио паприкаш са земље говорећи: ваља и вашке наранити, и дао је то сину, да вашкама изнесе, а он је отишао у кујну и донео друге чиније. Жена чича-Јовина поболела се нешто још синоћ