Stražilovo

1100

није добро технички изведена. Станко у Бериславцима ноћи и обједује шјутрадан нод шатором! А ђе му је Даница? Он је не тражи, нити је види, док се случајно није к њему сама приближила! Даница запијева за Станком, који је у турском сужањству. Марта је ћеши. Али Даница својој другарици отвара срце: боји се, да књагиња Мара, мати Станкова, не поквари. Боже! Али што? о то не мари! Тек наше брзо видио краје, Само да дође и да не траје . .. Марта је пита, зашто би била иротивна браку њиховоме, а Даница: Перуна кћер сам, проста племића, Од мале куће спрам Црнојевића, Који од Балше још племе броје, С Херцег-Стефаном тамо се своје, И с Радул-бегом и с Љубовићем И с нјеном племства, са Бранковићем. Па с тога евјетлост њезина не да, На род ми мали с презрењем гледа! . . Марта куне књагињу Мару. Не да Бог, Марто! не да Бог друго! Она, све љено живјели дуго! Боже јој брзо доведи Станка, А моја мржња била јој лака! Све што из близа Станка се тиче, Ја не дам, Марто, да с' на то виче! .. . Станко тај дијалог скривеп слуша, па од једном живо јој се приближи. Када га виђе Даница, у несвијест пада. Марта и Станко је уносе под шатор, па око ње раде да се поврати. У томе јављају слуге Станку, да од Понара хитају овамо пеки људи на коњима. Станко оставља Марту код Данице. а он им излази у сусрет. Долази кнез Деан и Перун са пратњом, да Станка срету. Питају се за здравље. Жале погинуле јунаке. Станко прича о Скендербегу; каже, како чека помоћ од папе. Деан. Благо том, ко се у кога нада! Надне ли, онај у нади пада ... А ми немамо без Бога само, Па још им помоћ шиљемо тамо. Станко. Тако је, кнеже, на зло смо мјесто, Те крв прољеват морамо често. Иа виђи, тамо залуд се бисмо, Не знам, Деане, што се вратисмо!

Усред ми боја наредба дође, Ниса ми отац, писа ми ђорђе: „Поврати војску и иди кући Више се немој с Турцима тући". Деан му каже, да зна за то иисмо, и за узрок му. Нађена писма врло су јасна, Смјер и побуда зла им, ужасна! Ал отац Иво све ће то скрити, На јавно о том ништ' неће бити! Ти ћеш се оцу покорит Иву, Бациће писма у ватру живу, Ни црна земља знат' за то неће ! На двору бићеш ти лице треће, Чисто и сјајно без пријекора, Славит те Зета, сва Црна Гора! А у осталом ко Турке може За ишта икад вјероват, Бозке ?! Маћ ђе им запне, лаж употребе, Су оба срества привлаче себе . . . Станко. Како је коме, мени се чиии, Бољи су Турци него Латини; Млецима ђорђе ако је склоњен, Ја, тазбином му и њиме гоњен, За инат Рима, за инат папе Млетачком лафу нећу у шапе! . . . Деан. Није на томе наша држава! Догод је Ива и наших глава,, . Сви ћемо пасти, то неће бити,.' Нас неће нико, знај, предобитц.. Ко да нам такне завичај мили.? ■ •■Којој се бисмо иустили сили ? ; • Нек све Хришћанство Мурат енвлада, Нас неће, вјеруј, неће никада! ... А Дужду пријети, ако Бар узме, да би Вреута, Ловћен, Бијела Гора Будву му, Котор, све крајем мора Спрштили часом до Метковића Таква је држава Црнојевића! Бога једнога она се боји! Ко може јадан њу да освоји! ? 0 своме никад не мисли наду, Исмјева исток — руга с' заиаду! . . . Станко. Хе! јак је султан, лукав је дужде! Ми мали, гладни, у сваке нужде . . . Деан. Најмање смрти од глади има А особито међ орловима!. , .