Stražilovo

1097

ОТРАЖИЛОВО

1098

Станко. Цијелог свијета управа, влада За овим да ме походом чека, Нећу је, нећу! бих свјету река; Кад с тобом не бих д'јелит је мога', Не бих је, не бих, тако ми бога! Па јој даје љубавну пјесму, што јој је синоћ написао, а ни она није чист израз плама љубави сшше његове. Она је већа, Знај, и надбача све величине Метежи ове б'јеле свјетине. Али ее ту још не растају. Станко ће шјутра на ручак у Бериславцима код кнеза Перуна, оца Даничина, ђе је позвао и Ибраимагу. Што је ту било пак, на позорницу се не види, али ћемо чути. Други чип почиње баш у Бериславцима. Ту је Станков шатор иа повратку из Арбаније, а оп нод шатором спава. Пред шатором се разговарају Иво и Угљеша, Стаикови момци, и из тог дијалога њихова дознајемо, како се Станко као храбар јунак и велики војсковођа у Арбанији показао; дознајемо још, да се једне ноћи саставио са Ибраим-агом; да му је пгаљао нека писма, која је нисмоноша послао у Жабљак, мјесто да их преда коме су ишла; и зато је Станко тако напрасно позван натраг у Жабљак. Кад се Станко пробудио, кажује момцима, што му се снијевало, да му сап тумаче. Па пита Угљешу, како је то, Да те чак овђе баш насред Зете Златана твоја дочека, сретеУ Није л' из Кроје које писамце? Утљеша. Не! . . . ко је знава', о Господару, Да ћеш осванут на ову бару! ? Свак јутрос мисли, да си под Кроју, Сва Зета пјева за славу твоју! Чуло се млого твоје храбрости И смјелог маха твоје младости! И још му каже, како се чуло било, да су га Турци уфатили и жива у Једрене у сужаиство онремили. Али га прекида Станко, наређује му ручак и гуслара, да му објед буде слађи. Па остаје сам под шатором и ш њим савјест кнежевића црногорскога, која га мучи, те почиње овај монолог овијем лијепијем описом Зете: Дивна је Зета и Кучка гора И све је дивно управ до мора! Строг ли је Ловћен и Проклетија, Лијеп је Гарач, дивна Гумија!

Поља су родна, богата села, А чељад здрава, чила, весела! Орна је стока, зорни су људи, Мој отац Иво право им суди! Сва Зета доња до Тесалије Горњој се овој ни примаћ' није! На ц'јелу раван од Матагужа Па ћерај горе до тврда Спужа, Шеница с' жути ка суво злато, Доље онамо, ено гле! блато! Ова Морача, што трчи доље, Ове рјечице, што режу поље, Све је то дивно, све је чаробио, Само је ово сеоце кобно! . . .

Ах Бериславци ! ах Бериславци!

Бериславци кобни ! ? Гњијездо Даничино!? Да! Ту је обећао старом Ибраим-аги. да ће предат цару Зету, издат оца, потурчит се! . . . Кобно је ово мјестанце мало Оно се, Ђоже, данас ироаало! . . . (Много премишља па наставља.) Али ми султан сав Балкан дава, 0 каква је то красна држава! Иво остарао, Деспот пао, Јанко разбијен а Ерцег и Кастриот мало се држе, па ћу На пустом њину ја се птирити, На три краљества, ја краљ сам бити! Скадар ћу главним начииит гр дом Пољепшат Зету умнијем радом, Гају ће она подобна бити, Српске ће виле по њој се вити, На сјајан трон ми Даница сјати Ах, то не могу још ишчекати ! Тренутак је страшан. Час га савјест мучи па нроклиње Бериславце, а час гледа кулу Перунову: Оно је башта мога цвијета, Оно најљепши крај од свијета! Час му је пред очима казна издајице, а час трон, с кога ће му Даница сијати! Борба, коју обични људи не могу издрж,ати; карактер, који пам у свој својој страхоти импоиује. Како је кукаван, ништав према Стаику карактер Јакншћевог Станише, који из просте освете, без икакве више сврхе, без икаквог услова иде у турски стан, иа ту чека као роб, да приступи ненријатељу! Само ова појава Станка у Бериславцима