Stražilovo

1081

СТРАЖИЛОВО

1082

лану и Мари. Завидио сам му због ње. Осећао сам. да ју волим, али зар да јој то спомеием, кад сам чуо њихове потоње речи? Опа Ке му остати верна, па ма ју запросио нрви момак у селу. Устанем и одем у крчму. То сам вече нрви пут дубље загледао у чашу. Касно у поћ отишао сам кући. Сутрадап после ручка одем онет њој. На нрозорима су били чаршави раширени, да је хлад, а собна су врата била отворепа. На клуии код фуруне седила је њена мати. Хтедох још издалека да проговорим, али стара махну руком, да ћутим. ћутећки сам сео до старе и гледао у лепо лице Марино. — Мара ми приповедала за вас — шану ми стара. — Па дођите, господине, сваки дан, дођите! Маиуо сам главом, да хоћу. — ТПта мислите, господине, хоће ли умрети? — запита ме и убриса сузу. — На то немојте ни мислити. Она није на самрти болесна. Мало јој се само дало на жао па — а кад то нрође, оздравиће. Мало носле пробудила се. Ја самјутешио као и јуче, да ће Милан скоро доћи. Кад сам пошао, мало се већ била развеселила. 3. Одбила ме. За неколико дана па Мара богме оздравила. Ја сам јој одлазио сваки дан. Мати није знала како да ми благодари друкчије, већ ми скројила сади кошуљу. То пукло но селу, ие знам како, али доста, да сам чуо сутрадан у вече: „Натарош се опио, Сву кошуљу полио, Што му Мара шила сама И везина мама — еј!" Мара изиђе на глас. Мени птила кошуљу; ја тамо сваки дан. Биће их доста, који ће рећи, кад Милан кући дође: »вака и вака Мара била.« Осим иас двоје нико не може знати, да међу иама нема ништа, осим што ју ја волим. Милан би ју убио, да чује ружну. То и она зна. Како би било, да с њом о томе разговарам? Сутра одем. Мара, кад ме виде, нобеже . . . Седио сам са њеном матером. — А где је Мара ? — Некуд оде.

Нисам хтео рећи, да сам ју видио. Кажем ја онда матери све: колико волем Мару и да бих је узео. Сирота стара у први мах није веровала, а носле се толико радовала, да се побојала, е ћу се »попишманити.« Сутра опет одем. Нађем Мару невеселу; мало пре морала је плакати. — Господине! Ви нисте чули песму ? — Јесам. — Понда — Што долазим? — Та — Шта ће Милан ? Је ли? — Чули сте, кад је пошао. — Зато сам и дошао. Ти си самном већ изишла на глас. Он ти пе би никад веровао, да није истина. А бог зна, хоће ли и доћи. Око њега падају танад као киша, па ко може стојати добар, да га досад већ није које погодило. Иа докле ћеш онда чекати? — Он би ми послао мараму. — А можда је и онај погинуо, коме је он дао мараму, да ти донесе. Она ме погледа презорпо. — Ја хоћу да се женим. У теби сам досад нашао најлепшу девојку. Пођи за мене! — Нећу! ' — Не волеш ме? — Досад као брата, јер сте ми о Милану толико приповедали. А сад је Милан погинуо. Сад вас мрзим. — Али и ако није погинуо, па дође, кад чује, да си ми дала кошуљу, шта ћеш му казати? А тога се ваљда нећеш одрећи? — Нећу. Али ако друго што буде чуо, рећићу, да није истина; да сам чиста као сунце, као што је он заповедио; да сам онаква, као што сам и била. — Он неће веровати. — II ако иеће, ја ћу га чекати, као што сам му се заверила. Али ви, господиие, не долазите више овамо, јер никад нећу бити овде, кад дођете. Нослушао сам ју; никад више нисам одлазио онамо. Песме нису још дуго после трајале. Њу сам само каткад виђао, кад иде с чесме. Слушао сам, да је после мене имала много просилаца; ни за кога није хтела. 4, Добровољци, Пред јесен дођоше Миланови другови. Побегли. Србија их презирала, а нанред гонила