Stražilovo

1093

СТРАЖИЛОВО

1094

У једној на пању ударена сикира. Мало даље отворен амбар а поред њега шупа, која је служила и као свињац и као стаја; даље још била ограда, у којој је пасао коњ, скачући с ноге на ногу. Пред свињцем се пружило ђубриште, у коме су лежале две свиње. Патке пловиле по брљи. На дрвљанику чепркао пето по иверју, па кад нађе зрно или црвића, стане га дрека, док се не искупе све кокошке, да се грабе и отимају. Пред врати од колебе тукла жена на сецалу конопљу певајући: „Ој та дада! Ој та дада! дадаиа!" Поред ње лежао пас са опруженим иредњим ногама, хватајући муве, које су слетале на раздерано му уво. Жена је била млада, својих двадесет година, и необично лепа. На глави имала обичну женску џегу а на себи кошуљу, вевану црвеном траком. Вила је здрава као дрен, широка у пдећима и бедрима, вита стаса, жива, једном речи: срна. Црте су јој биле нежне, глава мала а иут више бела, само тек мало позлаћена од сунца; велике црне очи, обрве као писане, нос мали па танак а уста као трешња. Ј1ена црна коса отимала се испод џеге. Кад се писар примакао, скочи пас, што је лежао поред сецала, подавије реп, па стаде да режи, показујући час по зубе, као да се смеши. — Шибе гаров! — викие звучним, нежним гласом жена — вил' у твој дан! — Добро вече, Репина! — поче писар. — Бог добро дао, госнодине нисару! — прихвати Репина, бију-ћи и даље конопљу. — Је ли ваш код куће? •—- Ради у шуми. — Штета. Има нешто за њега у онштини. То „нешто" у општини увек значи код простих људи неко зло. Репина ирестала бити, погледа бојажљиво и запита усплахирено: — А шта то? Господии писар уђе у тај мах иа врата и нриђе јој сасвим близу.

— Хајд' да вас пољубим, па ћу вам казати. — Баталите ви то! — обрецне се жена. Но господин писар већ ју загрлио и привукао к себи. — Росподине, викаћу! — цикне Ренина, жестоко се отимајући. Душо моја . . . Марија ! — Го-господине! бојите л' се ви Бога? господине! Преклињући га отимала се све јаче, али и Золзикјевић био јаки, па не нушта. У том тренутку ирискочи јој гаров у помоћ. Накострешила му се длака иза врата, на као бесан, заурлавајући јурипш на писара, а како је на нисару био кратак капутић, мој ти гаров за чакшире, дохвати за њих, па новуци, дохвати за месо, па повуци и тек.кад је осетио, да је пуна њушка, поче бесно да трза главом и да кида. — Исусе! Маријо! дерао се писар, заборавивши да и он спада међу евргНв Ал гаров не хтеде да пусти све дотле, док се нисар не дочепа неке цеике, на стаде одостраг млатати те гаров најзад добивши по крстинама, одскочи жалосно урлајући. Онда опет наново пође да наваљује. — Терај то псето, терај тогаврага! — дерао се писар, машући очајно цепком. Жена дрекне на псето и истера га наноље. Настала тишина; гледали у чуду једно у друго. — Куку мени! Шта се то вама на мени доиало? стаде се јадати Репина, уплашивши се од тог крвавог свршетка. — Осветићу вам се! — дерао се писар. — Осветићу вам се! Чекајте само! Репа ће у војнике. Хтео сам да браним.... али сад.... Доћићете ви још мепи .... Осветићу вам се!.. Жена нребледила, као да је ко ударио сикиром у главу, раширила руке, зинула, као да хоће што да каже, ал господин иисар међутим нодиже са земље везену чапку и оде без обзира, машући у једној руци ценком а другом заклањајући поцепане црне чакшире. (Наставиће се.)

ДЕВЕТИ ДАН.

у црну слутњу оправдава пошјета Ибраим■ аге код кнежевића Станка. Ту се замећеједап лијеп дијалог, у ком турски дипломат истиче углед и силу султанову. Хришћанство пада Све од Будима до Цариграда!

ПУТНИЧКА У С II О М Е Н А. (Наставак.) Што у гроб иије, робље је наше, До ове мале земљице ваше! Станко пресијеца тај разговор, е би могли у крупне уљест, па га пита за Стамбул и за султана. А Ибраим-ага једва дочекао, да Стамбулу и Нсламу химну испјева.